Žena

546 __БЈЕ НЈА

наче ће отуда да се излеже завист. Живот не може да им даје увек и сваком све потпуно једнако, како си ти почела.

— Па на каквој би основи ти спровео твоју хваљену разликуг Зар данас закинути нешто једноме, сутра другоме, прекосутра трећему, да би се сви научили на самопрегоревање 2

— Не! У породици не сме и не може бити свакоме у свему једнако. Треба извести начело: Свакоме то тотреби. Иначе нема никаквога паметног правца. На то се деца морају навикавати. То начело они морају трпети. Кад твој најстарији дорасте до нечега, до чега још није дорастао твој најмлађи, зашто да и најстарији мора чекати, или да и најмлађи добије оно што му је непотребно па можда и штетног Сваком то потреби, то је оно велико начело, које је природно у породици и које се мора извести и у модерној држави.

— Па то је канда комунизам 2 кликну она.

— Зови га ако хоћеш комунизам, зови га ма како, ја то зовем: Свакоме по потреби! И почех јој говорити о захтевима напредних људи, онога доба. Да се н. пр одреди мања плата чиновнику,

који је нежењен, а још већа ономе, који има деце. И то све за сасвим једнак рад. То је на основу онога: Свакоме по потреби...

— Никад се то неће извести, то су утопије.

— Па ипак се те утопије већ данас полако извађају. Сиротињска кућа не може да васпитава децу твојим начином. У сиротињској кући млађи брат мора да носи изношено или окраћало одело стари-

јег брата. Тамо не могу да купују свакоме једнаку

сиграчку, једнаку књигу са једнаким корицама,

него се морају сва браћа задовољити с једном, и

морају се учити да воде рачуна о оном што се може и да су они браћа, која не треба и не смеју један другоме да завиде, него да се жртвују један за другога.

— И ја своју децу учим да се воле и да се

жртвују једно за другог! узвикну она. — Јесте, учиш их речима. Али делима их не

к