Žena

34. А ЕЕА

Док последње жртве стари крвник веша, Непрегледна хрпа рањеника кисне...

Хоће ли ме наћи међу њима твоје Бистре очи, драгаг Хоће л' из кондира, Ко претеча скромна вечитога мира, Пасти кап на ране што зјапе и гноје 2 Хоће л пасти капља што болове спира2

Чекам. Нигде никог. Светлост дана гасне, Ноћ просипа таму и часове касне,

Ни звезде на небу да за тренут блисне. — Чекам. Нигде никог. Уз вапаје гласне Непрегледна хрпа рањеника кисне...

Песник, који је пророчански предвидео догађаје! Песник који је певао из душе и био готов да песме своје запечати крвљу својом. Заслужио је да га се сетимо у овим данима. Миливој.

пурева

~ „Мали Жарко и његова мама. — Слика из најближе прошлости. —

Живели су на селу. А њихово село било је право српско село. У равници има свега два реда кућа, а по брду су онда остале равасуте на домак, да једва можеш довикати. Кад сусед треба суседа, само чујеш: Ој, хој, Милане пли Стојане! Свачије имање, ма колико било (а нема га баш пространа), ограђено је прошћем или код новијих газда ступцима и жицом, тек да туђ коњ или крава не може ући у забран, А од људи — ништа се не чува. Све је отворено, без кључа и локота.

У такој слободи живели су мали Жарко и његова мама.

У њихову селу није обичај, да ко зове матер мамом, Али Жаркову маму није звао само Жарко мамом, него ју је звало цело село тако. Јер кад кажу мама, онда то није само мати, него још нешто више него само мати.