Žena

10 БАВЕ

Болничарка.

(Прича из најновијег балканског рата.) — Кажите ми, господине професоре: Чему сте

се ви по највише изненадили у овом ратуг питала је домаћица.

Он је погледа. —- Госпођо, ако баш желите да вам још причам, ставите ваше питање тачније. Не разумем га потпуно.

— ја нисам професор, па да сам нарочито учила стављати питања. Али ипак држим да се моје питање, управо молба, може разумети. Ваљда ћете знати, шта вас је највише изненадило, зачудило, задивило у овом рату 2

— Било је тога много, госпођо.

— То се ви само извлачите.

Но што се већма извлачио, тим већма навали цело друштво нањ. А то друштво је било лепо, пријатно, те није могао одолети.

— Дакле, сетио сам се на догађај, који би могао бити одговор на ваше питање. Било је нечега што ме је савршено запањило, тако да дуго нисам могао доћи к себи.

— Е видите!

И домаћица и њене две пријатељице извалише се још згодније у наслоњаче.

— Само вам морам рећи, госпође, да ће прича бити мало подужа.

— С тим боље.

— И биће канда и сувише говора о мени.

— То је још боље. У свем вашем досадањем причању није било о вами ни речи.

Он је запалио цигару и причаше:

— Ја нисам рањен ни у каквој великој битџи. него онда, када сам са малим коњичким оделењем ишао да извиђам. То је било у Качаничком кланцу. Арнаути су нас опазили и напали нас изненада,

Прво ми убише коња. Када сам се искобељао из зенгија и окренуо се на ону страну, одакле ми изгледаше да долази пуцањ, осетих да ме ранише

у руку.