Žena

за стење и џбуње, не би ли се задржао у падању. Ако и јесам, нисам имао снаге. Једног се само сећам, до душе магловито и као кроз сан, да сам се

стрмоглавио у низину, кроз коју пролази железни-

ца. У памети су ми остале железничке пруге, које

су се блистале на сунцу и онда јендек крај железничке пруге, одакле сам поплашио једну змију. Као да је сад гледам. Пепељаве боје, узневерена са испруженим језиком...

Рекао бих да се још сећам, кад су ме носили у болничким колима железницом. Бар ми јемаглозито у памети писак железничке локомотиве, па онда тутњава.

Када сам после више дана дошао к себи, осећао сам по. целом телу потмули бол. Хтедох да се помакнем, ал) нисам могао. Осећао сам само, да сам у соби која је била слабо осветљена. Затворих очи и онда се сетих оне змије и како се блистају гвоздене- железничке пруге на сунцу. После се сетих на клисуре тврдог Качаника и нашу извидницу. ја сам жив и ако не могу да се помакнем, али шта је са мојим друговима»

— Збиља, шта се догодило с њима2 питала је домаћица.

— О томе сам се доцније тачно распитао. Четворица су погинула. Кад су се прикупили и почели да се бране, Арнаути су се разбегли. Било их је тек неколико, али беху добри стрелци.

— Па онда 2

— Онда сам опет заспао и опет се пробудио.

још увек ноћ и гори лампа. Но осетио сам још нешто. Осетио сам да нисам сам. Као да крај мене има некога. Ту сасвим близу. И у један мах осетих, како једва чујно зашушташе сукње. Глава ми је била тешка, али сам је већ могао полако, сасвим полако да окренем на ону страну, одакле ми долазаше онај осећај. На столици тик уз моје постеље седео је анђео.

— С крилима или без крила2 пита домаћица.

— Анђели са крилима служе богу на небеси.

Оно је био земни анђео. ја мислим, да анђели, који