Žena

896 __ВЕНА

ражена устаде са столице држећи нове чарапе у једној руци; она пође да их сама навуче сину на ноге и дошавши до на крај постеље она другом руком лагано издиже покривач с ногу. Одједном на смежураном лицу црте се почеше грчити и дрхтати, поглед се укочи, уста остадоше отворена, а из њих изби један пут, неодређен ужасан крик. Оно незнано и страшно, што се негде скривало у дубини материнске душе и тамо дубоко ровило, изби с оним очајним јауком, изби из недара као израз бола коме нима имена. Неколико рањеника окретоше главе према овом гласном јауку. Погледи се њихови зауставише на ојађеној старици: она пала лицем по постељи, заронивши главу међу суве шаке... Старица понова врисну.

— Куку мени сињој кукавици!

Болничар, који се мало час био одмакао, прискочи постељи и малаксалу старицу издиже с рањеника. — Стара, ћути... остави сина на миру, да му не буде горе... можеш га позледити.

И доведе је понова до столице, просто је посади да седне. Старица немо послуша болничареву наредбу. Рањеникове се очи сусретоше са материним. Њему дође неисказано жао и тешко. Сузе се завртеше у очима и оне млазем потекоше низ образе.

— Зар ми се тако, сине, враћаш из рата 2

Болничар се уплете да теши ојађену мајку.

— Рат је то, мајко, рат... Умири се! Немој сада ништа говорити... може ти детету опет позлити... може му се на зло дати... Ћути!

Старица обори главу и поклопи лице шакама и тихо јецаше.

— Куку мени, куку мени, сињој кукавици.

Рањеник се лагано изви у страну према матери, како му је тешко, претешко, тиштала га је туга материна. И он се мало прибра. Сети се свих ужасних тренутака последње борбе на Бакарном Гумну; пред очи му изиђоше слике безбројних лешина, што су остале на бојном пољу...