Žena

ВЕНА 397

— Ћути, мајко... није то ништа.

— А нога

— Нога... ех... нога... само једна... једна као и ни једна... остала је друга... а главно је, ја сам се вратио... а да знаш колико је њих остало тамо, тамо далеко. .

Помућене очи се понова озарише сјајем, поглед се разведри, снага се поврати и старица, кроз сузе захваљиваше Господу:

— Ако сине... Нека је Богу хвала кад си ми се ти жив вратио...

И са том можда лажном утехом мајка се вратила у село. М. Павловић.

У. УКртва отаџбини. | Милица Мишковићка. =: Београд.

У шест сахати у вече, јављено је београдској болници, да у једанајест и педесет сахати стиже санитетски воз из Бугарске, са седамдесет и четири наших рањеника, из њихових болница.

Ноћ је била хладна, снежна, улице су се блистале под снежним покровом. Бол, који је обично стезао срца, при гласу, да долазе рањеници, и сада нас је гушио; то су долазили из даљине наши промрзнути, храбри војници.

Све се журило за дочек рањеника и већу заказано време, вода за чај врила је у самоварима, који ће се дати као први топли напитак.

Очекивало се, чула се потмула лупа точкова. Стизала су кола, аутомобили и трамваји са рањеницима. Био је свечан тренутак. Болничарке и болничари са лекарима, чекали су у лепо осветљеном предсобљу, узбуђени као никад дотле. Свак је очекивао да види по неког свога сродника и пријатеља и у сваком је гледао брата, добро своје, део душе и љубави.

Рањеници ношени, бледи, измучени, по неки са сенком смрти више главе, гледали су око себе оком пуним бола и љубави.