Žena

ЖЕНА ' 899

читах му име: Петар Милојевић, редов, по занимању бакалин.

Велики и неизмерни бол беше га обрхвао. Ни усрдне речи сестара, које га неговаху не нађоше одзива. Његов душевни бол беше већи од телесног.

Посете у болници беху многе. Очеви, мајке, сестре, долазиле су носећи понуде из села и разних места, ни време хладно зимско и лапавица није им сметало, јер су знали да их њихови јунаци жудно чекају.

Једнога дана беше туробно небо и снег падаше у крупним праменовима, сви рањеници беху ћутљиви и озбиљни, сигурно услед времена. У соби Петровој једна болничарка читаше на глас новине рањеницима. Неко куцну на врата, сви се погледи управише њима. Врата се отворише и једна стасита, млада и лепа, црномањаста девојка појави се и збуњено, румена лица приђе Петру. На његовом

лицу засија осмејак блаженства, среће и љубави. Црне очи сијаху од унутрашње радости и први пут видесмо његов весео израз.

Један стисак руку и врео поглед утврди нам нашу прву мисао, да му је то вереница.

Ко зна шта је верено доба, тај ће осетити шта то значи растати се пред венчањем са својом љубави, пред можда сигурном смрћу. После дуга четири месеца видели су се, дошао је онај кога је "вереница са тешком жудњом чекала; вратио се он са убијеном надом, крај све љубави и опет зраком среће при првом виђењу.

Они су се разговарали тихо, узбуђено, ја им бејах близу; рањеници разговараху исто тако полако међ собом, хтевши им дати времена да једно у другом уживају. Свима беше мио овај састанак, сваки је по парче од свога срца и љубави гледао у њима.

Она је стајала срећна, нема и само га је гледала оним дугим погледом, као што беше дуго чекање од растанка до данас.

„ја сам те очекивала увек кад су се рањеници доносили на железничкој станици, и увек сам дрх-