Žena

400 НАДЕ ЈА

тала кад сам приметила кога сличног теби и опет жалила што ти не беше.“ Проговори она узбуђено.

„Па зар се ниси бојала да будем рањен, и да се може десити, да нам то спречи брак.“

Она се као трже на те речи, и брзо додаде:

„ја сам те желела и само жудно чекала, па како било да дођеш, само да те жива видим.“

Он беше узбуђен, глас му дрхташе: „И ја сам тебе био жељан, али због невоље често и на себе заборављах. Тешке смо дане имали, да смо могли ступити одмах у борбу сви би изгинули певајући, али чамовање на студеној зими уби нас. Ми смо тако жилави и навикнути на зиму, па смо је једва могли издржати. Срећа те не беше дуго таква хладноћа. Многи су моји другови смрзнути тамо нашли гроб. У писмима ти ни у пола не могах изложити нашу патњу.

Она заплака: „Све заборави, буди само миран, да што пре оздравиш, па ћемо весело патње претворити у срећне дане“.

једна суза заблиста у његовом оку, уздахну, помрачи му се чело и на место оне среће изби опет онај силан бол. „То ми и беше тешко да ти кажем, јер ће то можда направити прелом у нашем животу и нашој срећи. Ја ћу могуће оздравити, устати, али не на своје здраве ноге“.

Горко занија главом и сувих уста продужи:

„ја немам десне ноге, одсечена ми је“.

Она стајаше нема, притисну марамицу на очи и плакаше тихо, дрхтећи целим телом. Њему се слеваху сузе низ лице, не дижући очију са ње.

Неколико тренутака у соби настаде тишина, свак је осећао њихову велику несрећу, свак би радо по што год дао, да врати на то мало час срећна лица онај весели усхићени израз.

Болничарка приђе кревету Петровом и благим гласом рече им, да буду храбри и не плачу, да се болест не би погоршала.

Као електризована на те речи, девојка скиде -марамицу с очију, кроз сузе погледа болничарку "па Петра, обриса сузе и одлучним ведрим гласом