Žena

ВЕНА 401

обрати се Петру: „Будимо храбри, ти ћеш живети, то је мени главно, мени у животу неће бити ништа тешко, ти ћеш само седети у радњи, поучаваћеш ме и пазићеш, а ја ћу место тебе радити.

· Ни за тренутак не плаках због себе, већ осећах твој бол, жао ми те је“.

Он је узе за руку и дуго је држаше, а осећај среће врати и опет лепи сјај његовим очима.

Од тога дана она ступи у болничарке, и другој руци не даде да га дирне. Он се жртвовао отаџбини, она њему.

ја сам чешће одлазила у болницу носећи понуде. После три недеље од овог дирљивог призора, кад одох, улазећи, прво лице на кога сам наишла беше она. Видех је у дубокој црнини са белом болничарском кецељом и капом, на лицу се оцртаваше туга, она сад беше сама и посветила се неговању других рањеника,

Жртва отаџбини била је потпуно принета.

Просјаци. | Сунце се постепено спуштало западу... . Њих

двоје корачали су тромо, очи им се склапају од умора, а руке суве и слабе клонуле низа тело. Журили се да до ноћи стигну у село. Поцепане хаљине лепршаху на вечерњем повјетарцу, и њихова се кожа од студени јежила све више и више... Кад већ сунце западе за високе голе стијене, опазише студенац.... Журили су... колико да се мало загрију, а толико да што прије стигну те да се мало одморе... Дубока, мртва тишина владала је у уској котлини међу врлетним високим мрачним стијенама. „Дједо....! уздахну дијете кад се спустише на хладну плочу покрај студенца. Кроз двије цијеви од јошкове коре лијевала је вода на дугуљасту издубљену стијену и отицала даље и даље, ромолећи

пробијала се кроз тврди камен романтичне котлине;