Žena

406 ЊЕНА

његов саставни део...... Алексије Марулић је почео гледати и мислити параграфима, престао расуђивати резонима душе и срца, његово ја лежао је у трошним хартијама ситнога испитивања, у оним дугуљастим словима једноликим и без округлине, у којима се тако симболички одражавају дуге и неиспаване ноћи, проведене у колебању између злаи добра...., правде и неправде! Закони...., свуда само закони!....

Алексије је и даље био нем... одмахну само немарно главом... лице му се не промену.... и свака црта на њему као да је говорила — „ах, све је то

|«

било...., било па прошло!“ — још се дубље завали у наслоњач, сабра густе и црње веђе, и чупкајући кратко подшишане бркове тупо гледаше у црвени жар што је пламсао у белом камину...... и дрхтао врелим дахом ужарене његове нутрине.....

Тко зна... можда је државни тужилац компоновао погребну песму „револуционарним елементима“ горућег југа, или је мерио тежину јавнога насиља удружену са тежином моралног убиства сурових провинцијалних верских елемената у хаосу силних и испреплетаних виталних државних самообмањивања.... тко зна напослетку зашто је гледајући у усијани жар у камину и он сам поцрвенио.... тко зна зашто је брзо одкопчао оковратник, устао нагло и њим треснуо о патос...

Нешто га је гушило..., он је то осећао тко зна зашто.... Он је одједном осетио близину своје дивне младе жене.... брзо се окренуо...., неким неодређеним гестом као да је тражио да она говори...

И она га за час ухвати за руку...., притисну је на своје уздрхтале груди, зари своју дивну главу на његове груди и зајеца... „Зашто си такав неми хладан... и шта ће бити доцније кад сада после.... непуне године нашега брака......“

Он јој подиже главу... погледа у зажарене и сузама овлажене образе..., извуче полако своју руку из њене..., немарно слеже раменима...... и обе. 22..

Сатрвена..., умором савладана паде Јелена у наслоњач и зари главу међу стегнута колена и тада