Žena

А ЕН А 405

Октобар се ближио крају... Нечујно се спушташе прва јесења ноћ... На прочељу широке фасаде, мрке и старе блеснуше осветљени прозори и одмах затим спустише се тешке свилене завесе у широкој трпезарији, у којој је весело у високом камину пуцкарала ватра, а за широким асталом заваљени у кожом превучене високе наслоњаче седели су замишљени и неми Алексије и Јелена; он изданак старе племићске породице са свима хладним и аристократским особинама, а. она, нежна кћи провинциска, са цветних жала немирнога Јадрана богата..., пуна срца.... и скромне среће.....

— „Ти опет мислиш о државним пословима, Алексије“ — шапну тихо и бојажљиво млада жена, уносећи у сваку своју реч искрене топлине и много нежне афектације.....

— „Да... можда си погодила...“ одсече хладно и са пуно мушке збиље Алексије. ... погледа за тренут у бледо и камено лице женино и онда обори погледе на скрштене своје руке-....

— „Алексије.....“ још нежније, тише и милије дрхташе њен глас... а он је гледаше суморним погледом, у коме почиваше тешка равнодушност... у коме не беше оне топлине што и без речи гуши немир и сумњу у срцу женину онда, кад се оно кида и ломи — кад гори од љубави и кад сеу њој гуши.........

— „Алексије....., заплака Јелена „зашто си тако хладан....., зашто си тако нем......2!“

ни Алексије Марулић, у коме су некадању топлу и страсну душу угушили и преплавили силни и брижни државни интереси не могаше пред сузама да задрхти.... Државни тужилац остао је присебан.... хладан као нема статуа на форуму правосуђа.....

Његова љубав утонула је у дебеле законике криминала, а душа му исчезла у вечном дрхтању и забринутости....... исчезла је онога дана када је он обукао црни фрак и када је у белим и снежним рукавицама слао своју прву жртву правосуђу на... вешала...... и од тада престао гледати на друштво очима човека, који воли свет зато што је и он