Žena

шта треба да ради и одговорно је, ако која гуска побегне. Тим се свако дете научи још из најраније младости на самосталан рад и на дужност. То бива сасвим природно и њему се мили. У колико расте дете, расту и његове дужности и самосталност његова.

Све то бива само од себе и бива како треба да буде. Мати и отац код ратара нису читали о томе педагошке расправе и књиге. Њихово васпитање детета је у том погледу природно.

Али је сасвим друкче код варошке деце. Тамо су друге прилике. По уским улицама јуре кола и трамваји, тиска се свет, те дете треба причувати.

Мати или отац или ма ко старији трче за њим узастопце и чује само: Немој ово или немој оно. Увек су за дететом, виде сваки пут кад се дете спотакне и падне и многа брижна мати закука: Јао чедо моје, да се ниси убио. Ако је мало раздражена цикне. И наравно, дете одмах удари у дреку, као да му кожу деру. А кад га нико не види, оно се мало намргоди, устане и иде даље. Ако таквом детету које је пало, почну још да угађају, да му дају шећера, да не плаче, ако се око њега искупи сва кућа, онда оно плаче док се не умори. Ратарско дете се окреће кад падне, да га не види ко, па да га не исмеје или му не каже: — Што не пазиш2!

Варошка деца око којих се увек облеће науче се на то, да њихове узде држи неко стално у рукама и после целог века чекају да их родитељи у свему тргну на лево или на десно.

(О) неком самосталном и озбиљном раду нема код те деце ни говора. Чак и кад сиграју увек им је неко за леђима.

А међу тим је необично важно и од великог значаја по читав будући живот детињи, да се из раније навикне самосталном раду. Треба да зна, да је дужно да ради. И да ко не ради и ништа не користи, нема права ни да једе. То не треба говорити детету, јер то много не вреди. Дете ће то. само увидети, ако га родитељи из најраније мла-

дости привикавају на самосталан рад.