Žena

82 Ен ВЕНА

Отац се запрепастио кад је то чуо: — Толпке си, рече, разјурила од себе твојим понашањем, а сад баш за тога. Мислиш уоревр ће тег

— Не, оче, ја се од њега нпчему не надам. Алп кад већ треба да се удам, он ће својом понашањем ипак донекле засладпти горчину.

Мислиш! А да ти та сласт не постане бљутава2 Празна сласт, Внаш ли ти, шта све може бити превучено оном шећерном главуром 2

Ја се насмејах: — Можда имаш право. Али ово што ја сад чиним, то нам је у породаци, Ја сам још од детинства трчкала код „слатке“ мајке за меденим колачима,

— У оним колачима, дете, беше заиста меда, правога меда. А овде2

Тако је мој добри отац говорио само први дан. После се раввикао, како га још никад не чух, да он неће дозволити тај брак. Ја сам, рече, несрећна, ша, шава, он познаје оног човека, п ја ћу се љуто кајатп. Моја је мати имала много муке, докле га је наговорила. Да се није какогод уздала у онај кретић од часнога дрвета2! Ако се у то уздала, није помогао.

Много сам се пута посекла оону „глатку трску“ ; од које сам желела да створим себи макар колебицу.

Јер он је био гладак п сладак само у друштву. То не с његова стална нарав, већ само извештачена, То је било белило. Долавио ми је као стара каћиперка, која је у друштву набељена, кукова и бокови ватпрани, зуби лажни. А не дао вам бог да видите кад је П куће, разузурена. Онда бп видели лице, пзедено од белпла, видели бп упале обраве, и впдели ни кука пи бока ни струка, Од оне затегнутости п натегнутости, која јој дотле паташе тешко, једва чека да се отресе. Осмех се претворпо у дахтање, пред вами стоји телесна ругабет.

А опо је била душевпа ругабет, коју је опа моја мушка каћиперка показивала код куће. Видело се,

да му је напољу, у свету, са страним људима тешко падала она душевна затегпутост, п једва чекаше да је се отресе. Природа, она зла прпрода његова тражила је своје. И као да је у друштву, међу стране