Žena

96 _ Ре

неко не зна све, и нек научи, да свако не може све знати, а и нека сазна, да у тежим стварима мора човек прво промислити. То су истине и те истине не шкоде детету ако их што пре сазна. На тај начин биће само мање уображених људи, који кад после прочитају две књиге мисле да све знају.

Не треба се са децом шалити кад нас запиткују. Рекнемо им ма шта, при том се смешкамо, и дете опази да се играмо с њим. Али зато нас после и пита кад му што кажемо: А је ли то истина 2

Вера детиња у истинитост родитељских речи већ је пољуљана и то је велико зло. Када хоћемо детету да причамо или читамо дечије приповетке, треба му казати да је то бајка и научити га разлици између истине и његових приповедака, које су писане да се дете забави и поучи.

Најгоре је када дете види оџачара или иначе кога, ко му се чини страшан, па пита ко је то, а ми му онда причамо како тај долази да води непослушну децу и слично. Не треба застрашивати дете, јер је и без тога у свету и сувише непријатности и страхота. А чим родитељ мора плашити децу са вуком из шуме и са оџачарем, значи да тај родитељ већ нема уплива на своје дете, јер зове у помоћ оџачара и чак и вука из шуме.

На дечија запиткивања треба се навикнути, као на нешто без чега не може бити и што је уз то врло добро. Детињи напредак условљава то. Треба увек наћи времена и имати стрплења одговарати деци на њихова запиткивања. То је њихова прва школа, и уз то школа, која остави најдубља трага у души њиховој.

У једном случају само не сме се дозволити детету да запиткује. А то је кад му се што нареди. Кад родитељ нареди што детету, то има дете да изврши одмах, безусловно, без поговора. А кад је извршило може да се разговара запиткује и пита зашто. Паметан ће му родител одговорити да ће

се дете из тога поучити и увидети да је родитељски налог оправдан.