Žena

РО ВАНОЈА 99 нису могли задржати на Овчем Пољу. Тамо, на тој важној тачци поделили су доцније мегдан доскорашњи савезници: — Срби и Бугари. Није било, коме је речено, него коме је суђено.

ж + ж

Био је 16. јуни 1913. године. Недеља по подне. Из Штипа, преко моста на Брегалници, дошли су бугарски војници и офисири, у омањим групама, да посете своје савезнике. С десне стране моста стајала је српска стража.

— Здраво братко! поздрављају Бугари стражу.

— Здраво!

— Идемо да посетимо наше савезнике! И да се поразговарамо. ,

— Добро нам дошли!

Дошли су до предстража, мртвих стража и прихватне чете. Једни овде, други тамо, разговарају.

Српски војници пеку каву и нуде ракијом.

Бугари причају, како им дође глас, да су се краљ Петар и краљ Фердинанд погодили због границе. И право је! Ако је за вајду, доста је било ратовања, треба ићи кући, видети жену и изљубити децу.

Српски војници одговарају, да њима још није стигао глас о погодби. Али ако и није, биће скоро, ако бог да.

Бугарски војници говоре: — А како се не би погодили 2: И зар би ми ратовали противу вас2 И ко би нас натерао да пуцамо на васа А зар би ви на нас2! Браћа смо.

Тамо мало даље, позивају бугарски офисири српске офисире, да оду мало у Штип, да се заједно сликају.

— Хвала! Не може сад. Него кад будемо полазили. — Е лепо! Збогом!

— а идо журите 2! Дед још по једну каву.

Она мисао, да се заједно сликају, као добри другови и савезници, страховита је. јер рекох већ, био је 16. јуни.