Žena

Бугари се вратише путем штипског моста, преко Брегалнице. Сенке са висова 256, 314, 349, 339, биваху све веће. Замало је утонуло сунце и наста ноћ. Ноћ без месечине, јер је била последња четврт, а месец излазаше у 6 сати — ујутру. Кроз ону мирну и тавну ноћ допираше из даљине само лавеж паса од Штипа. Српска је војска спавала, само стражарски ланац и мртве страже беху будне...

КЕ

Тек је превалила поноћ... 17. је јуни. У близини Штипа, прелазе бугарска оделења Брегалницу. Са правца Новога Села (јеникеј) има једна долина, која раздвајаше 4. и 6. српски пук. Изгледа, да су се туда поткрадале и провлачиле прве бугарске чете.

— Стој! Ко иде2 То зауставља српска стража стражарног ланца.

— Не бој се, братко! Не пуцај! Ми смо! Бугари!

Али у исти мах, сруши се српски стражар, прободен бугарским бајонетом.

–- Не бој се, братко! Ми смо, не бој се! И тако је ишло редом.

Наравно, није могло свуда тако. Почеше да пуцају српске стражарске пушке. Али су стражарски ланци ретки, а Бугари су журили. И не само овде. Него је тако било према вису 259, 316, 339, 349. Ту је био центрум дринске дивизије првог позива, па је тако било и на левом и десном крилу, према Трогери, Тестеменци. Нико не зна да каже тачно ред напада. Јер су Бугари прегазили Брегалницу на више места, па је напад био отприлике у исти мах после 1 сата по поноћи. Они, који би знали највише да причају, тих нема. он

Рекох већ, стражарски низ је редак. Отприлике на сваких 400 метара су два и два војника. Позади стражарског ланаца отприлике у средини оних 400 метара су мртве страже. Све по 4 војника. За њима је прихватна чета. У растојању: Два и два вода. Позади прихватне чете је пук.

Све је ишло необично брзо. Када се зачуше прве пушке, многи и многи војник, па и офисир