Zenit

Rosandić, Reprodukcija Radova. (Jugosl. Galerija Umetnina, Zagreb, Sv, 1.)

Stanislav Vinaver,

Užasno smo omrznuli rétoriku, Ciceron bi se zgrozio! Čak i Veliko i Trajno počinje da nas boli, jer svugde vidimo rétoriku. Jesmo li umorni? Seneka bi nas prokleo! Jer mi preziremo i šuplju rétoriku treznih Katilinâ i Brutá, Známo da je to najkobnija rétorika. Ah, taj klasicízam! Pastir Rosandič živi i svira u frulu, Kariatida Rosandič nosí na svojoj glavi světově, o kojiraa ništa nije dokučno, Kariatidino je samo da nosi světově a ne da o njima razmíšlja. Devica neka izrasla je iz zemlje. Njeni vitki udovi talasaju se. Možda su i oblaci u talasu? Možda je tu blizu more sa svojim valovima? Možda se zvezde njihaju? Nekome čoveku dižu spomeník, Ali za života.. On je u pokretu, Ide, Snjim, u reljefu, idu brača. Sví Ijudi idu Neki dečak kida grožđe, Sigurno je u celoj prirodí zřela i mirisna jeseň. Kod Rosandiča; Celo čovečanstvo číni ono što mu predstojí. I ono dvoje zagrlilo se, jer je došao čas, Po neki put očajanje izvije črte. Od jednom. Svi pate. I nábor haljine. Póla naše tuge prime u sebe mírní í tihí mrtví predmeti. Daleke linije spajaju se medu -sobom. Nešto mírno i blago vezuje ipak nas sve sa okolinom, Гајпа? Đa. Uvek, uvek, prelistavačemo te albume, uvek ićićemo po izložbama. Novi umetnici, naši umetnici našli su tajnu, No oni je nísu javno ízneli, iščupali iz stvarnosti. I kod Rosandiča: Možda je ona tajna urasla u stvarnost? Možda je ona najzad poslala - sva stvarnost?

Recitovanje (Alfred Termy son: Encch Arden, Glazbeni zavod 6. II. 1921. IV. Jutarnji koncert).

Glinski

Interes publike —• dovoljan, Ali ona je, kao redovno, opět nasamarena. Ona vise sigurno ne če doči. Možda íek iz snobizma, I tako uvek mi svaljujerao krivnju na publiku, da pokrijemo sebe, Iz dana u dan minus; nikada plus. A ko je zapravo křiv? Snobovi! Dandyi Diletanti! Na svim linijama oni, Sve 'z proturuje pod imenom - umetnost. Sa svim sredstvima se zavarava; na pr, Síraussova muzika, klavír, Hugo Mihalovích pratilac, Zlata Markovac, recitovanje i t, d. A što je rezultat: praznina, dosada —• epska dosada Enocha Ardena i mnogo neumesne komike u recitovanju gde Mar-

kovac koja ima dobru volju ali rđavu sposobnost, Ona nam ne pred a je ništa. Reč udara o zid a nikako o srče. Glas je dosadan nemuzíkalan. Náčin deklamatorski glumački, (Recitacija nije gluma!) Recitacija je samo pr e d anj e, IV. Jutarnjí koncert dosadan Enoch Arden dosadan Gđa Markovac dosad na,,. To je rezultat nesavreraenih brbljarija!

БЕОГРАДСКО ПO3OРИШТЕ.

Станислав Винавер

Београдско Позориште (Краљевско Српско Народно) има за сваки свој уметнички неуспех једио унапред спремљеио оправдање : »нема ce пара« и »кад пређемо y другу зграду«. Међутим не oceha ce код њих жеља да раде баш y ономе оквиру, y ономе провизрвуму који им je дат. Сретни људи ! Њима би многи богати режисер занидео I Они донекле имају одрешспе руке, Сиромаштво би постало вр.пина. Смели би уприличавати до миле воље. Нико не би смео тражити од њих скулоцене реквизите, којп су често кобни и мучни. a облигатпи. Hame позориште ce н е користи сво ј и м сиромa ш т в о м. На пример: пемајући богати намсштај, a морајући да даду утисак богатства. они би могли стилизова ’i' и богатство. Или; иемајући декорација и кулиса мора и таласа и лађа, они би могли стилизовати то (кад већ немају такве ствари). Или: иемајући ширина н хоризоната на сцени, опи би их морали стилизовати. A што чини управа? Она ис стилизује веН даје; лажно богатство (за које одмах видимо да je Гкхрл). меке сиромашп е, из сиротињског дома морске таласе (тако да одмах осетимо да јс то »мачје злато«. »бсх|)л«, »јсвтипоћа« итд.). И тако y свему. Ово иажи и за игру г.чумаца. Ако ce жели дати илузија достојанства и ве-дичине на пример, онда ce другачије глуми на великој и богатој a другачије на малој и сиромашној позорници. Код нас то никако не разумеју. Од naine мале и сиромашне позорпиде праве једно Рђa в о и јевт и н о изд a њ е велике и богате позорнице. To je та основна погрепша. Рад на позориици je баш. y томе, да ce извесии одређени циљени постижу са опом количином средстава, која ce има на расположењу. Основно je y позоришту ; сугестија. Средстна су увек само средства. Код нас пе разумеју да ce једш» исто мора рећи на великој клакиатури од сто сктава, - a такође и У обиму једне октаве. Само ; мелодије не могу до краја личити.