Ženski pokret

да се жени не да право гласа. Међутим појавили су се нови разлози и казато је да жене, у опште, право гласа не траже, а ко не тражи то право, не треба му га силом наметати. Међутим ја се чудим, да је ту тврдњу истакао сам г. Протић, коме мора бити познато, да сасвим супротно томе ствар стоји. И ја се чудим, да је могао допустити себи, тако грубу омашку да тврди нешто, што у ствари није тачно. Мислим да he бити децембра 1910. год. или јануара или фебруара 1911. год., били су избори у Београду. Жене су пре тога тражиле право гласа за себе. Оне нису биле у бирачке спискове уведене, јер то није допуштао закон и биле су принуђене да на сам дан избора приреде једну велику демонсрацију. Том приликом продрле су у једно место, и захтевале су од бирачког одбора да гласају. Како им бирачки одбор то није могао допустити, а оне се нису хтеле да удаље, то је бирачки одбор био пренуђен позвати оружану силу да их уклони. Због тога је доцније вођена истрага и један велики број жене из маркарнице био је отпуштен. Из тога се види, да су великим делом жене не само тражиле право гласа, него су за њега и бориле. Најбољи деманти онога што је говорио г. Протић, у томе је, што је сутрадан после тога говора, поднета једна петиција жена, коју су потписале све женске организације и у тој петицији траже, да жена буде у праву гласа са мушкима изједначена.* Према томе господо, ја не знам,

* Примедба Уредништва: Петиција је идућег дана била поднета у виду протеста што се општинско изборно право није распрострло на све жене целе државе него само на поједине покрајине. Међутим на месец дана пре но што је г Протић изјавио да жене право гласа не траже, депутација жена је три пута тражила да буде примљена од г. Протића као председника владе, да би му могла предати потписе босанских женских организација за тражење општег права гласа, пошто су потписи из осталих покрајина били предати две недеље пре тога влади г. Љ. Давидовића,

какви би се још разлози могли наћи, да не дате право гласа женама и чиме ће се правдати оне велике декламације, које су се чуле после преврата, како ми стојимо пред новим временом и како настаје ново доба демокрације, како ће се права грађана проширити! Онда са каквим се правом може данас одрицати половини нашег становништва то право. Ако се ставимо на становиште, кога су многа господа истакла, да је народ извор и утока власти, и да је народ суверем, само је питаше како вели г. Протић, како he се доћи до реализације тога суверенитета, онда и то треба знати, да тај суверенитет неће бити реализован на тај начин што ће се читава једна половина становштва искључити из изборног права, јер се тиме, тој једној половини, окрњује ни нелегалан начин њен зуверенитет и то у једном најбитнијем питању где је повреда тога суверенитета најосетљивија. Из тих разлога господо ја сам поднео један предлог, који би био измена овог члака 9. и имао би да гласи овако: „Прво бирање посланика за Уставотворну Скупшгину има сваки мушкарац и свака жена, који су до почетка састављене бирачких спискова навршили 21. годину, и који се у том часу били држављану Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца и г.д, како стоји у тексту“. Ја бих вас молио, господо, да то усвојите, код другог читања, ја ћу тражити господу, која he ми потписати предлог за поименично гласање о том јер xoћy да се зна тачно, ко је у овом Представништву оспоравао право гласа жени (Велизар Јанковић; Ваљда активно), и активно и пасивно право, јер стојим на становишту, да жене исто тако имају право да управљају државом као и људи, и према хоме треба им дати и пасивно и активно право. Господа која су противна, нека то образложе, а не да прећуте.

Страна 12

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Број 4. и 5.