Ženski pokret

обнашали највишу част у држави, част великог везира (министар председник), а било је времена кад су ти Срби, који су примили Ислам, били на челу свих важнијих војничких и државних надлештава у целој Турској цареБИНИ. Судећи по овоме многи би закључили да су се ови наши синови збиља потурчили, да су отпали од нашега народа, да су га потпуно заборавили; али ипак кад се узме листати њихова историја, наићи ћемо да су они били у служби својој муслиманској вери, према тадањем обичају, и верској државној идеји, а остали су увек наши синови, мислили увек на свој народ и своју отаџбину и нису нигде не само радили него нису ни толерирали турцизирање нашега народа. Поред хиљаде и хиљаде примера за ово као доказ најбоље ће бити да кажем да данас сви синови нашега народа, који су примили исламску веру „(тур ску веру“), говоре чисто српски језик, и то како они у Босни и Херцеговини тако и они по Старој Србији и они исељеница по малоазиским селима и варошима. Да су ови српски синови ипак очувани за свој народ, да нису отуђени и изгубљени, највећа слава има да се припише њиховим мајкама, Српкињама муслиманске вере. Ове су у својој скромности бдиле над својим српским огњиштем, чувале своје обичаје примљене од својих мајки, неговале свој народни језик, певале своје севдлаинке своме војну, рађале здраву децу, задојиле их здравим својим млеком и дизале их певушећи им српске народне попевке. Кад би чедо одрасло и мушким се опасало пасом, те би га мајке пуштале у свет из свога гнезда, да себи ствара живот, да тражи себи славу, зли су увек над њим бдиле и издалека пратиле из давши никада да у њиховом чеду умре осећај за свој род, за своју груду и за своју отаџбину. Наше муслиманке нису се никада мешале с туђинкама, нису никада училе нити хтеле да науче туђи језик, а удавале су се редовно и само за синове свога народа. Има и данас Југословенки муслиманске вере, које су провеле двадесет година међу Турцима у Турској са својом децом,

па не знају ни речи туски да проговоре. Ако би се која случајно удала за каквог Турчина, што је био врло редак случај, она је остала толико привезана за своје да је научила мужа српски пре него је и једну турску реч примила. Како су отприлике ове кћери нашега рода несвесно и неосетно служиле своме народу најбоље ћe послужити овај пример из недавне наше прошлости, Српска влада под председништвом покојног Стојана Новаковића одлучи да отвори српску гимназију у Солуну, одакле би се ширила српска култура и српско име. У ту сврху пошаљу неког Даскал Петра из Призрена, да испослује одобрење од солунског валије. Тадањи валија био је неки Мехме-Али паша Сточевић, родом из Херцеговине. Кад се овоме јавио Даскал Петар с молбом да отвори српску гимназију, овај заступајући интересе турске царевине одбије потпуно молбу. Даскал Петар не клоне духом него настави пријатељско опхођење са својим, у туђинској служби, земљаком, па му једном приликом поклони Вукове Збирке народних песама. Кад је једном валија читао гласно песме из III Вукове књиге, његова мајка, стара Херцеговка, чује, па сва радосна са сузама у очима прекине сина у читању и настави сама да рецитује ту песму онако како је чула од своје мајке. Овај призор тако јe деловао на Мехмед-Али пашу, да је позвао Даскал Петра у своју кућу, постао је с њим одличан пријатељ, па је тако дошло и до одобрења да се отвори српска гимназија у Солуну, која је својим плодним радом учинила врло много за нашу Јужну Србију. Сузе радоснице у очима Српкиње, муслиманске вере, кад је чула своју севдалинку од домовине тако је учинила оно што сва српска дипломатска вештина и огромне српске пape нису могле да учине. У својој прошлостн југословенка муслиманске вере инстиктивно и неосетно чинила је своју највећу дужност као права ћерка нашега народа и наше отаџбине. Она и данас врши то исто и готово на исти начин како је то чинила вековима затворена у својој кући или у свој харем, да се изра.

Страна 14.

ЖЕНСКИ 110KPET

Број 8.