Ženski pokret

Увече седим са Георгом у неком кутку собе. Често сатима не проговоримо речи. Како је пуно ово ћутање! Неки велики мир нас је обузео. Дисали смо нашом близином. Он је љубио врхове мојих прстију један за другим ... И тада се смејемо обоје у исто време... са свим тихо... У овим тихим нежним часовима је срећа... 6. новембар. Две недеље ме раздвајају од последњих часова срећног живота. Две недеље! мени су то године, деценије! Може човек за неколико дана душевно остарити. Има тренутака који су као врхови мача. Лагано, лагано, крваве нас, сасвим лагано ... Још не могу да свршим све низове мисли. Као тешка мора притискују ме. Дисање ме боли. Неисплакане сузе роне натраг у дубине мога ја, заривају се у унутрашњост мога бића, потапају у мени све што је лепо, наду, веру, све могућности среће ... То се десило пра неколико дана. Враћала сам се са Георгом из опере. Са дубљим, чистијим разумевањем се схватају лепоте неког уметничког дела ако га слушате са човеком кога волите. Корачали смо испод руке кроз варош... освежени и обновљени стеченим утисцима... Георг је нашао тако ретких одушевљених израза. А ја сам се радовала његовој новој радости. Изненадно умуче он усред једне реченице. Учини ми се као да побледе. Нама у сусрет ишла је једна дама под руку са неким човеком. Она не беше више млада, и имала је тежак ход. Лице јој је било истр. шене лепоте. Кад је била испред нас промери Георга изазивајућим, бестидним погледом. Њено одело га додирну са извесном намером... Георг, у очевидној забуни, окрену главу на другу страну. Инстинктивно знала сам све. Неколико тренутака владала је глуха тишина. „Ко је она?“ упитах га. „Госпођа мога негдашњег школског друга“. „Ти је познајеш?"

Женски Покрет