Ženski pokret

Српским женама.

(Kaо одговор на уводни чланак „Да се разумемо" од М. Петровић у Женском Покрету број 20, од 15-XI)

Још у првим редовима овога чланка треба да изјавимо жаљење, јер док ми тражимо путеве и средства за мирно суседство и зовемо сестре Српкиње за споразум по томе, оне нас враћају на успомене из рата са његовим ужасима. Ми ћемо да избегнемо и тон, и манир српских жена да окривљујемо творце злочина једних према другима, и да тражимо из које су средине, српске или бугарске, изашли већи „злочинци", за време рата, као што чине оне отуда, кад ми тражимо њихову сарадњу за изградњу истинског и трајног мира. „Рат је рат" и оним што се догађa у рату не могу се оправдати учини у миру. Рат не познаје избор средстава, он не преза ни пред каквим преступима, зато што је он сам највећи преступ. И кад је питање о злочинима за време рата и о творцима најварварскијих преступа за његово време, које помињу српске жене, у горе поменутом чланку, ту је »Карнеџијева анкета, која није плод »шовиниста« и „професионалних патриота“,него безпристрасних судија, из потпуно туђе средине. Анкета је рекла своје мишљење и није потребно да то понављамо. То зна цео свет. И само то непристрасно мишљење анкете спасло је бугарски народ од страшне мећународне осуде, коју су захтевале интриге и клевете суседних држава, незадржаване ни од кога и ни од чега, чак ни од сопствене савести, бацане по целоме свету. И Карнеџијева анкета наиђе заиста, иа велика варварства, извршена, не од Бугара, него од тих који су их клеветали. Но зашто да спомињемо боле из прошлости, ма шта ћe нам успомене на ране из рата? Зар оне. неизлечене још до потпуног заборава, не продужавају да деле нас суседне народе једне од других. Или, да се споразумемо, треба да почнемо одатле? Не значи ли то да удаљимо још више споразум од нас? Споразум, ако за њега има искрена жеља, може да се постигне само тада, кад задрхтавши пред ужасима рата, окренемо главу од њега, и потражимо према данашњем положају, положај мира, услове за истински, трајан мир, који ће донети добро међу суседнма, а још више међу братским народима. Нека кажу поштоване сестре Срп киње, по том положају, на коме су

нас оставили уговори о миру, како можемо ми Срби и Бугари да живимо у миру? Ако оне избегавају то да кажу и место одговора на то питање, траже да оправдају оно што се ради данас код њих, и које руши и без тога слабе основе за мир, с правом на отплату за створено им зло за време рата, то ми који се одричемо да се служимо страшним успоменама које имамо од стране братске Србије за време рата према нама, јер искрено желимо да заборавимо зло, које нас дели и раздражује једне према другима, дозволићемо себи да им кажемо отворено. Ми Срби и Бугари можемо да живимо у миру кад се укине ропство које су створили уговори о миру. То је прво што треба да се изврши. И друго да се поштују предвиђена у уговору о миру а најмања права ма ј њина: да живе у родној кући, да говоре и да се моле на матерњем језику. И та два захтева: враћање одузете слободе заробљеним Бугарима и поштовање законитих права заосталим Бугарима под српском влашћу, то су захтеви справедљивости који стоје далеко од »шовинизма« и „професионалног патриотизма“. А оно што раде у Србији Македонци, ми немамо могућности да проверимо. Србија није допустила нашим журналистима да прате про цес скопски. Није чак допустила да присуствује ни председник бугарске секције за право човека и грађанина, стари и познати социални раденик и писац, велики славенофил и прононсирани борац за мир, г. Д. Мишев. Но српске жене нам кажу да су »комите од наше стране прешле и вршиле злочине а атентате.« Кад код нас има више од 500.000 македонских избеглица, отераних са родне груде у прошлости, за време Турака, а данас од Срба и Грка, ко може да гарантира Србији, да се заиста могу иа ћи међу њима- неки, који су се заклели да умру за слободу свога македонског народа, да пређу преко планина и гора, тамо где ни тица не може да прелети, да подсете оне који их убијају као народ, да оми нису мртви већ живи. Која би бугарска влада могла дати српској влади те гаранције према данашњем положају обезоружане Бугарске, и тој множини избеглица, код којих се свакога дана донизују нови боли створени насилничким мерама према њиховој рођеној браћи осталој у родном крају, у поробљеној Македонији. Овакве личности никаква сила није у стању да задржи да гину за свој

народ. Положај унутра, у Србији, није погоршан од тих особа, нису они аутори извршиваних атентата и убистава свакога дана Српске жене то мора да знају, и кад дају руку за искрени споразум, нека имају храбрости да признају истину ма колико да је она горка. На путу ка споразуму, срешћемо, можда, још много горких истина. Једна од тих је и борба Македонаца за своју слободу. Та борба, нека не забораве уважене сестре Српкиње, није од јуче, нити од данас, она није ни од светског paта, него од векова, од када су Словени били поробљени од Турака. Српски народ водио је исту такву борбу, комитама и устанцима, док се није ослободио од турскога ропства. Ми, Бугари, водили смо исту такту тајну борбу комитску са Бео градом и Букурештом и комитама са Балкана. Сви су се они борили за своју народну слободу док се нису ослободили. Ослободили су се сви други, остали су само Македонци. који су из турскога ропства допали српског и грчког ропства. И ти Македонци данас не врше ништа друго него продужују вековну борбу Срба и Бугара за слободу. И, најзад, да су Бугарска и Србија истога рода словенскога, то знамо, али треба да се зна и то да они нису „једно и исто“, ради историских, етнографских, економских и других услова, они су се оспособили као одељени народи са својом индивидуалношћу материалном и духовном, и са својим правом на самостални живот, и нема права један другога да уништи, или њиме да влада. Да живе пак напоредо у општем благостању, то треба да се жели нашем заједничком народу и целокупном становништву балканском, но да ли ће то бити у једној „Југословенској држави", разуме се, без хегемоније, кога било народа, у њој или »Сједињеним Балканским Државама«, то је подалеко питање, у далекој будућности. До његовога разрешења постоје друга питања за решавање у име човечности и правде и за постигхуће опште жељенога мира: да се ослободе новопоробљени Бугари а да се поштују права мањи на Бугара у Србија. После овога лако ће бити да се споразумемо и за остало. И окрећући главу од речене изреке од српских жена „оно што се на сабљи добије, на сабљи се губи“, ми ћемо им рећи: оно што је право, то je увек право. И ако данас сила влада, доћи ћe једном време кад ће правo да завлада. За приближење тога времена ми радимо и зовемо још једном сестре Српкиње на сарадњу. 2 )

>) Женски Глас, орган Бугарског Женског Савеза, бр. 7 од 15-XII-1927, Софија.

2 ) У идућем броју Ж. П. објавиће одговор на овај чланак са жељом да га Бугарке прештампају у свом листу.

Д. Иванова.

И Муслиманка ће се пробудити.

Крајем прошлога месеца привукла је нарочиту пажњу наше јавности изјава Реис-ил Улема Чаушевића из Сарајева, у којој тај највиши поглавица исламске вере у Босни и Херцеговини заступа мишљење да се Коран не противи откривању Мусли манки и да уопште исламска вера није противна раду муслиманских жена у јавноме животу. Та изјава изазвала је у муслиманском свету наше земље одушевљено одобравање, а и огорчене протесте као што то увјек бива кад се дира у традиционалне обичаје. Али. све каже да је напредни муслимански свет једва дочекао ову изјаву свога највишег црквеног достојанственика да почне један снажан свеж покрет за ослобођење испод тешког ланца традиције. Ми се искрено радујемо томе покрету нарочито за муслиманске жене, чији живот је мрачно животарење у незнању и тесним оковима верске ускогрудости. И ако ће им донети нови покрет за ослобођење немир и патње, он им ипак пружа много могућности да се освеже у чистим зрацима знања и личне слободе. „Женски Покрет" у Сарајеву, који је увек тражио додир и сарадњу са муслиманским женама је одмах после значајне изјаве Реис ил Улеме приредио јавно предавање „О Муслиманки“. Пошто је то предавање од општег интереса, доносимо га у изводу. Предавач г. А. X. Бјеланац почиње предавање .0 Муслиманки" износећи историјат Ислама уопште па се затим нарочито задржава на покривању муслиманки, што их нарочито разликује од осталих наших суграђанки. Према Корану, који најтачније садржи одредбе Мухамедове, не налази се ни један став, који би то нарочито захтјевао. Став који од прилике гласи: „Кажите вашим вјерним да чувају своје очи“ - је одредба, која је имала други смисао. То се нарочито види по томе, што је покривање муслиманки настало тек 160 год. после Мухамеда; једни историчари зато налазе разлога у нарочитој одредби неког владаоца, а други опет у примјени прописа Талмуда и на муслиманке. Борба проти покривању муслиманки започела је већ одавно у разним крајевима мухамеданским; заузела je видљив став радовима Египћанина Дјелал Нуриа и Осмаилије Теофики Фикута, а зааршена је енергичним иступом Кемал-паше, после чијих се одредаба појава »Vale« (вела које покрива лице) сасвим изгубила у већим градовима, према писању познате списатељке Неџмије Сахир - и налази се само по каткад у забаченим провинциским мјестима. Увођењем u осталог модерног одјела задобиле су улице турских градова мало шаролик изглед према писању исте списатељице, Јер су трговци настојали да том приликом распродаду све што имају, од женсхих европских хаљина, тако да су се опет појавиле давно заборављене форме женског одијела факат можда мало смијешан, али свакако бољи од онога, кад је сакривено лице требало да манифестује њену разлику од осталих жена културнога свијета. Муслиманка Босне и Херцеговине представља нарочити тип жене ислам

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

ОРГАН АЛИАНСЕ ЖЕНСКИХ ПОКРЕТА У КРАЉЕВИНИ С. X. С.

Број поштанског чековног рачуна: 53.191. Администрација: Кнез Михаилова, 46/1.

Уредници: АЛОЈЗИЈА ШТЕБИ ДАРИНКА СТОЈАНОВИЋ

Београд, 15 јануара 1928. БРОЈ 1 и 2 ГОДИНА IX

Власник за А. Ж. П. МИЛИЦА ДЕДИЈЕР

Излази 1 и 15 у месецу. - Годишња претплата 48 дин. За иностранство 60. - Примерак 2 динара.