Ženski pokret

Конференција за мир одржана у Београду од 17 до 19 маја 1931 године

Наставак из прошлог броја

О теми: „Како жене могу утицати иа јавно мишљење за време мира” говорила је г-ца Др. Ксенија Атанасијевић : Покрет жена да задобију сва права што им припадају, као свесним људским бићима, у најеминент нијем своме значењу има основу истинито човечанску, дубоко етичну и благотворно социалну. Тежња трпљењем и сазнањем пробуђених жена да унапреде лични живот, и да побољшају сопствени положај, у свим степенима њенога развоја показала се као превасходно пацифистичка. Наиме она је увек била строго изграђивана на принципу поштовање туђе личности и туђе независности. Феминистичка делатност иде у правцу ослобођења жене од потчињености у којој су је вековима држале слепе и противприродне предрасуде. Као таква, она, нужним начином, подразумева, као непобитну, идеју да свако људско биће јесте неприкосновено, и да има права на пуно и неометано развијање себе. Отуда феминизам, преко унапређивања жене, и упоредо са њиме, ради врло живо и на духовноме подизању читавога човечанства. Овај покрет доприноси, идеолошки и практично, постизању једнога бољега и племенитијега односа међу људима који ћe, у крајњој линији, и једном за свагда, искључити свако физичко и морално злоупотребљавање другога. Идеологија феминизма јесте високо идеалистичка; рачуна са оним што је најблагородније у души свеснога људскога бића. Пробуђене жене, радећи на томе да заштите себе, истовремено облагорођавају и човекова схватања о жени, и успостављају, као принцип, хармоничну и правичну сарадњу између оба дела човечанства. У томе смислу, оне дејствују изванредно благотворно. Рашчишћавањем застарелих пој мова о жени, оне стишавају заоштрености, отклањају неправде, исправљају интелектуалне и моралне заблуде. А, на тај начин, оне утичу на снажење хришћанских осећања, и на стварање једнога нормалног и по све чланове човечанства подједнако спасоносног друштвеног поретка. У правоме феминизму, ономе што је израђен и прекаљен најбољим искуством најсвеснијих између жена, има много елемената морала самилости и љубави према свим људским бићима. То ће постати очевидно, кад се опоменемо да је полазна тачка феминизма укидање насилно постављених разлика и неједнакости између људских бића. Уз то, има у њему драгоцене, оптимистичке вере да је изводљиво упитомити себичну човекову природу, и међу људима успоставити услове за трајно живљење у симпатији и у миру.

Ми ћемо, овде, оставити на страну расправљање питања да ли овакво веровање одговара емпиријским чињеницама, и је ли изводљиво да човек коначно превазиђе своју саможивост, и да алтруистички приступи другим људима. У сва-. ком случају, овакав оптимизам даје феминисткињама снаге за узвишени рад на отклањању узрока што воде сукобљавањима, размирицама, прогањањима и свим врстама повреда туђе личности. Јер допуштено је, и, можда, за мислено биће, неизбежно, да теоријски рашчлањава тешке недостатке и негативности људске природе, али је то биће грешно кад скрсти руке, и кад пасивно гледа како човекова природа, сирова и необлагорођена, долази до израза у многобројним испољавањима друштвенога живота. Праве феминисткиње знају да је недопуштено не реагирати на зло, и не напрезати се да се оно исправи. И кад верују у необоривост жан сенистичке тезе да је човекова природа у корену зла, и кад добро познају све тешкоће што чекају онога ко покуша да сплетености међу људима раздани, оне поступају по ономе трагично идеалистич коме принципу филозофа Гијоа: „Мислити као скептик, а радити као човек који верује.” Зато оне шире око себе атмосферу слоге и мира. Из целога њиховога бића зрачи сугестија за мир, јер оне имају циљ да из друштва отклоне разлоге сударања и расправа. Пошто за њих, у пуноме смислу и безизузетно, важи став о поштовању сваке друге личности, њихова политичка концепција бићe, да се и према слободи свакога народа мора осећати пиетет, јер је и сваки странац ближњи. Са висине ове концепције изгледа неразумљива, нелогична, свирепа и чудовишна цела историја, са непрегледном поворком слепог уништавања људи у крвавим ратовима, често вођеним ради зајажавања амбиција и похлепности појединих личности. Моћно и благотворно јесте пацифистичко дејство жена, дигнутих алтруистичком спознајом над поприштем раздора, прогањања и убијања. Као матере, оне ће уливати у крв својој деци истину, да људи не постоје на свету зато, да уништавају једни друге, него, пре да се узајамно потпомажу, и да заједнички сарађују на општем побољшању живота. Мајке најтеже осећају сву страхоту и слепило рата: стрепња за децом чини их саосећајнима за све који су изложени погибији. Отуда су оне најискренији бранитељи мира. Уопште, женама, по самој природи далеко блажима, мекшима и мање агресив нима него што су људи, лежи много ближе него људима идеал решавања свих спорова и питања међу народима и државама мирним и

културним начином споразумевања. Тај идеал жене, као наставнице, могу веома успешно да шире међу младим генерацијама, и да их васпитају за пацифистичко схватање. Жене разумеју боље него људи мудрост и истинитост речи, да онај ко ножем убије, ваља да буде ножем убијен. Зато су најпросвећеније међу њима, у садашњости, ставиле себи у дужност да идеју пацифизма начине блиском, разумљивом и интимном човечанству. Ако култура, заиста, има смер продушевљавања и упитомљавања животиње у човека, као што мисле представници социолошког идеализма; ако она није пуста механизација и машинизација живота, онда њен циљ мора бити да се у будућности онемогуће крвава разрачунавања међу народима. Истина је, на жалост, да је егоизам основ сваког односа једног људског индивидуума према другоме, и једнога народа према другоме. Али, исто тако, јесте сигурно да је, у току културнога развитка, првобитни егоизам човеков постао мање диваљ, да је постао утанчанији, способнији да и другима ода правду. Отуда културни човек увиђа да се пуноћа његовога живота неће нимало окрњити тиме, што ћe и другим људима бити дата средства да пуноћу својих егзистенција остваре. Кад један човек поседује независност, и кад не подноси никакву неправичност, он нема више никаквога разлога да се греши о независност другога. Исто тако, народ слободан и независан, нема никаквога права да залази у туђа подручја, из грабљивости и из жеље за отимањем. Ако би се у њему таква жеља појавила, дужност других народа јесте да њено извођење омету. Наше доба је у преимућству над прошлима тиме, што у њему постоји извесна међународна контрола правичности, то јест установа Друштва Народа. Оснивање Друштва Народа претставља једну конкретну могућност за остварење пацифизма. Опште говорећи, данас постоји велики број људи, и још већи број жена, који не двоуме више о томе да треба прибегавати каквом човечнијем начину решавања расправа, него што је то убијање. Њихова акција за обезбеђење светскога мира хвата свакога дана све већега корена. Ови људи и жене што сарађују на васпостављању мира међу људима и народима, имају пред очима сву страхоту која би погодила човечанство, у случају каквога будућега рата. Они знају да наука, својим проналасцима, доприноси томе да ратна средства постану све разорнија, гора, убилачкија. Те научне изуме, који имају да униште човека, потискују они благородним дејством снажења сазнања. А сазнање казује човеку, да је његова морална дужност да живи у

миру са својим ближњима. Даља конзеквенција таквога сазнања јесте увиђање, да је дужност народа да живи у слози са осталим народима. Овакав наук лежао је, више или мање експлицитно, у доктринама најплеменитијих између религијских оснивача и филозофа свих времена. Они су, одувек, радили на томе да изведу људе из стања примитивне безобзирности, да их оплемене, и начине способнима за социалну одговорност. Њихова дела јесу дубоки, животворни извор са кога ће људи увек црпети сазнање и оспособљеност за један бољи и самилоснији живот, него што је онај са којим нас упознаје досадашња историја. Програм феминизма, једном од својих битних тачака, поклапа се са оним чему су тежили пацифистифилозофи и оснивачи религија. Та чињеница довољно истиче сву етич ку и социалну висину овога покрета. Уз то, пацифистичка тежња претпоставља, као неизбежну основу, метафизичку идеју по којој сва жива бића имају једну исту сустанцију, неразориву и вечну; према томе, сви поводи за сукобљавања људи и народа јесу илузорни и аморални. У своме пацифистичкоме ставу, феминисткиње се, са највећом активношћу, труде да ова идеја не остане апстрактна, него да се стварно примени. И ова Конференција која је у престоници Југославије прикупила изврсне европске и америчке феминисткиње и пацифискиње, доказује колико су оне неуморне пионерке мира и благостања међу људима и народима. Ниједан напор није сувише тежак, кад се утроши на остваривање највеће филозофско-религијске идеје која је икад била постављена о односима између људи. Радећи неодступно на томе да мир међу народима завлада, феминисткиње ће сматрати да су сва њихова напрезања многоструко искупљена, ако, у будућности, сагледају све чвршће могућности за постизање једне интернационалне слоге и хармоније, које ниједна заблуда и ниједна рђавштина више неће бити у стању да поколебају и ставе у сумњу.

»Regionalna udruženja kao osnova internacionalne kooperacije« je bio predmet referata g-đe Teodoropulos (Grčka). Ona je rekla sledeće : Komisija za studiju pitanja o Evropskoj Uniji, pri Ligi Naroda, primila je jednoglasno na svome drugom zasedanju u januaru ove godine, jednu deklaraciju, koju su podnele delegacije Nemačke, Engleske, Francuske i Italije, i koja je jedna svečana izjava dotičnih vlada. To je

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

ОРГАН АЛИЈАНСЕ ЖЕНСКИХ ПОКРЕТА У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ

Администрација: Престолонаследников трг, 18 Број поштанског чековног рачуна 53.191

Уредници: АЛОЈЗИЈА ШТЕБИ ДАРИНКА СТОЈАНОВИЋ

Београд, 15 октобра 1931. БРОЈ 17—20 ГОДИНА XII

Власник за А. Ж. П. МИЛИЦА ДЕДИЈЕР

Излази 1 и 15 у месецу. Годишња претплата 48 дин. За иностранство 60 дин, Примерак 2 динара