Ženski pokret

Odmah iza Engleske izvršila je aboliciju Norveška godine 1888, a ostala Evropa je delimično prihvatila stanovište da je policijskem kontrolom održana prostitucija kao profilaksa od veneričnih bolesti iluzorna, jer se primenjuje samo na Ženu i osim toga taj način vrši očitu nepravdu, jer priznavanje prostitucije od Strane vlasti kao zanat znači da vlasti pomažu i koriste se porokom, znači grubu povredu lične slobode i najposle navodi muškarce na zlo od čijih loših posledica ih ne može apsolutno zaštititi. 1902 godine na Baselskem kongresu predložio je profesor Landozi iz Pariza rezoluciju: »Pošto se dosadanji sistem reglementacije pokazao bezuspešnim, treba ga ukinuti. U profilaksi od veneričnih bolesti treba dati jednako pravo ženi kao i muškarcu.« 1919 godine izvršila je aboliciju Švedska, 1927 Čehoslovačka i iza nje i Nemačka. Rezultati u zemljama gde je prevedena abolicija: U Norveškoj su obolenja od sifilisa od 1912 do 1923 pala za 33 1/3% i od onda stalno padaju (i ako je prvih godina gde je uvedena abolicija izgledalo da taj broj raste). U Štokholmu pao je mortalitet od sifilisa 1913/14 —1924 godine za 79% kod muškaraca, za 80% kod žena, od gonoreje za 37.2% odnosno 36.2%. Belgijsko ministarstvo pravde u svom izveštaju socijalne sekcije Društva naroda 1924 kaže da sistem državne kontrole (u formi reglementacije) uveden kao sredstvo za čuvanje narodnog zdravlja i dobrih običaja nikako nije ispunio očekivanja. Danska je 1906 usvojila aboliciju, te je u Kopenhagenu na pr. 1907 na 10.000 Stanovnika došlo 182 slučaja gonoreje, broj koji je do 1928 pao na 98, istih godina sifilisa 49 prema 16. Podaci o Danskoj i Belgiji su u zapisniku IX zasedanja odbora za borbu protiv trgovine ženama i decom ili za jednaki moral pri Društvu naroda, održanom u aprilu 1930 godine, a na osnovu referata gosp. Maus (Belgija) i doktorice Hein iz Danske. Po podacima prof. Šambergera, venorologa, profesora univerziteta i najaktivnijeg borca za aboliciju rezultati abolicije u čehoslovačkoj su vrlo povoljni, a u Nemačkoj opažanja isto tako preporučuju aboliciju svim državama, jer su uvideli da je reglementacija žena jedna lažna i iluzorna mera. Broj veneričnih obolenja je u Berlinu od 1927 znatno pao, isto tako u Ruhru, i ako su tamo 1928 ukinute sve javne kuće. Čak i u Francuskoj sad ih postepeno ukidaju. Posle Kolmara, Strasburga, nedavno su ukinute i u Nansiju. Zadnji kongres abolicionista u Strasburgu 1931 godine kome su pri sustvovali gosp. Maus,

član odbora eksperta pri Društvu naroda i Dr. Schramer iz Bruxellessa, sekretara internacionalnog Saveza za suzbijanje veneričnih bolesti, izneo je tom prilikom mišljenje onog saveza, koje se, uostalom, potpuno slaže i sa mišljenjem higijenske sekcije Društva naroda, da: reglementacija prostitucije nije nikakvo sredstvo za čuvanje narodnog zdravlja i da najbolje rezultate pri suzbijanju veneričnih bolesti pokazuju zemlje, gde je provedena kompletna abolicija, gde je usvojen zakon za suzbijanje veneričnih bolesti u obliku kao za suzbijanje svih zaraznih bolesti, gde su usavršene metode lečenja i gde se intenzivno radi na podizanju opšte prosvećenosti. Iz svega ovoga se vidi da reglementacija samo žena koje se prostituišu nije imala nikakvog uspeha i da se je kroz vekove nastojalo u raznim epohama, sa raznih gledišta napustiti ovu bezuspešnu metodu suzbijanja veneričnih bolesti. Počam od Josefine Buttler iskristalizovano je napokon i gledište žena koje se sa pravom protive shvatanju kao da su samo one prenosioci zaraze, usled toga danas se smatraju ljudima niže vrste, za koje mogu da postoje naročiti zakoni i zasebno javno mišljenje ne samo beskorisno i medicinski lažno nego i radi toga štetno za ostalo čovečanstvo. Iz tih razloga tražimo ukidanje svake vrste reglementacije i donošenje antiveneričnog zakona. IV. U uvodu smo rekli da se prostitucija mora suzbijati zbog njenih posledica koje ugrožavaju narodno zdravlje i zbog toga što je raširena prostitucija znak niške kulture nekoga naroda. Videli smo da reglementirana prostitucija bilo u formi javnih kuća bilo tolerisanih ili samo kontrolisanih prostitutki ne vodi nikakvom uspehu u pogledu suzbijanja zaraznih bolesti. Pitanje je da li reglementacija može da utiče na brojno smanjivanje prostitutki? Da bismo na ovo mogli odgovoriti, treba upoznati razloge zbog kojih se žena prostituiše. Oni su raznovrsni i možemo ih podeliti u četiri grupe: 1) Ekonomski razlozi. 2) Nedovoljna prosvečenost. 3) Socijalni razlozi. 4) Biološki (hereditarni) razlozi. Največu ulogu imaju svakako ekonomski razlozi, jer je mogućnost dovoljne zarade već odavno vrlo ograničena specijalno ženama. Ako se one ne udadu, nigde nisu trpljene kao radnici niti imaju prosečno dovoljno kvalifikacija pogotovo danas. Međutim, život napreduje, kulturna dobra i ugodnosti civilizacije može danas svako

JULI I AVGUST, 1932

ŽENSKI POKBET

101