Ženski pokret

načno ili kolektivno ili pak kompromisno prema mišljenju Krupskaje, a to je najvjerojatnije (jer konstantan doticaj roditelja i djeteta djeluje uzajamno etičk.) ono potrebuje majku, a u interesu je društva da sve materinske ženine komponente izrabi na korist zajednice. Novo društvo bi moglo biti u stanju da svrsi-shodnim reformama uništi dualizam osjećajnog i prcduktivnog života žene. Stvaranje novog poretka ne bi imalo. značiti uništavanje obitelji ni njenih osnovnih temelja, t. j. materinske požrtvovnosti i ljubavi za malu zajednicu, već njihovo proširenje na cijelu veliku zajednicu-društvo. Prema tome bilo bi u interesu baš tog novog društva da te osobine žene što bolje zadrži i dalje razvije, jer u biti

odo nastoji da ih u istoj mjeri proširi na oba spola. Na koncu bih pridodala još i to da ta navedena svojstva čiju važnost ističem u pojedinačnom i zajedničkom životu, iako su pretežno, ona nisu isključivo domena žene-majke. Prema Weningeru nema apsolutnog muškarca ili žene već i kcd svakog pojedinca kompromisni odnos tih muških ili ženskih komponenata. Zato isticanje potrebe zadržavanja tih, kako smo ih ranije nazvali, materinskih osjećaja, iako se uglavnom tiče žene, odnosi se ipak na oba spola, jer njihovim razvijanjem ili nestajanjem biće oba spola jednako uplivisana, a i od jednake je važnosti za sudbinu i sreću oboje t. j. cijeloga društva. Split.

S. A. M.

Nekoliko opažanja o feminističkoj ideologiji „Ženskog pokreta”

U »Filozofskim fragmentema« veli dr. Ksenija Atanasijević: »Ne može dosta da se naglasi vrednost saznanja i prodiranja u stvari. Osećanjem se ni do kakvog razjašnjenja doći) ne može« i t. d. Ovaj odlomak bi sve žene trebalo da čitaju pre nego što počnu da obraduju feministički problem. Jer većina misli da je za taj rad potrebno naoružati se moralnim superlativima prehvajućim altruističkim osjećajima i tradicionalnom sentimentalnošću, a što je glavno: ne sme takav članak da izazove utisak kao da žena nije zadovoljna svojom sudbinom, kao da koga optužuje ili horribile dictu hoće da se revoltira... protiv »dobrog« »starog«, protiv tog patrijarhalnog shvatanja života, u kome se, po rečima Jovana Skerlića, uloga žene svela na to »da kao kokoš leže piliće i kao marvinče vuče jaram«. Može biti da je ta taktika potrebna za praktičan rad, valjda je katkada oportuno učiniti komliment u čaršiji, ideologija jednog pokreta kojeg ne čine zadovoljni nego nezadovoljni, mora biti čista i jasna kao gorski kristal. Kao što nijedan lekar ne pomišlja na lečenje pre nego što nije doznao i utvrdio kako i od kuda je dotična bolest nastala, tako će sve namere feminističkog pokreta, sva raztlaganja i mudrovanja ostati beznačajna dogod se ne ustanavi i ne dođe k poznanju šta je uzrok ženine potčinjenosti, njene itelektuialne zaostalosti, efemerne saradnje na kulturnom napretku čovečanstva. Bilo bi, zbilja, smešno hteti prevideti da u svima oblastima intelekta, filozofije, muzike, pesništva, tehnike, gospodari muškarac, jer

као što opet veli dr. Atanasijevi »pobeđuje najumniji«. Prilike čine, naravno, mnogo, ali imaju samo sekundaran značaj, glavno je ono što svaki donese sobom na svet, njegov organizam i to u relaciji prema drugim organizmima s kojima deli ovoživotne prilike. Za ženu je to muškarac, drugih bića nema, životinje i biljke dolaze tek sporedno u obzir. Prvo je, dakle, objasniti kakav je organizam ženin, kakav muškarčev, kakve su njene fiziološke funkcije, kakve njegove, gde su istovetni, gde raznovrsni, šta služi k usavršavanju individua, šta ga u razvitku zadržava, i tek pošto se to utvrdi mogu se činiti aspekti za budućnost. Glavno je šta se može, po tome se utvrđuje šta se hoće. Bezizgledno je diskutovati sociološki o fenomenu čovek, pre nego što se on nije ocrtao biološki. Feministički članci »Ženskog pokreta« imaju čisto strah da udu u »suštinu stvari«, u organsko, primarno. Oni počnu izrađivati feministički problem tako reći od prvog kata, fundamenti se ostavljaju kao što su, u najboljem slučaju, malo se izlepe. Usled toga se eminentan značaj seksualnog nagona previdi i zanemaruje. A baš to je momenat gde su muškarac i žena nepodobni. Preletelo je, doduše, firmamentom istorije i nekoliko belih vrana, bilo je i muškaraca asketa: Newton, Pascal, ali većina: Napoleon, Goethe, Schoppenhauer, čak i hrišćanski sveci kao Aurel, Augustin, traže seksualno zadovoljenje coute qu’il coute... Činjenica da se ne počinje »ab ovo« ima za posledicu tvrdnje nad kojima ne zna čovek šta da kaže. Tako veli g-đa Štebi, da ona kao femi-

44

ŽENSKI POKRET

MART, 1933