Ženski pokret

koji je u međuvremenu već osnovao lep porodični život. Stanja pokušava da ga prisili da usini njeno dete i da mu time spase čast. On to odbija i ona puca na njega. Autorka je imala nameru da prikaže apsurdnost i grozotu dvojnog morala: muškarac koji je kriv devojkine bede, uživa poštovanje i porodičnu sreću; napuštena devojka, puna ideala, pa je ispostavljena prezrenju, bedi i brizi za dete - što je ubija. Roman je u samoj osnovi pogrešan. Da bi nas njegova tendencija potresla, morao bi imati u centru događaja simpatičan, pozitivan lik. Toga nema. Stanja, koja je žrtva muškarčeve sebičnosti i pisanih i nepisanih zakona, nije simpatična i ne može da prebudi naše sažaljenje i naše osuđivanje dvojnog morala, pošto je sama sasvim bez otpornosti, borbenosti i odlučnosti. Samo čovek koji je svestan socijalne krivice i svestan svoje odgovornpsti te zato hrabro krči svoj put kroz lavirint predrasuda i nepravednih zakona, može uspešno ukazivati na koren zla, može opravdati zahtev za reformu i može probuditi smisao za nužnu potrebu socijalnih promena. Pasivne prirode, uprkos lepe sentimentalnosti, ne mogu uticati na etički i socijalan preokret društva. Elisavetu Bagrjanu ubrajaju među najodličnije pretstavnike ne samo savremene nego celokupne bugarske književnosti. Neko vreme je bila profesor. Mnogo je putovala po Zapadu, študirala opštu književnost i još sada mnogo prevodi. Sada živi u Sofiji i sva se posvetila književnosti. Njene pesme su do sada prevođene na francuski, engleski, nemački, češki, srpskohrvatski i slovenački jezik. Ona je publikovala dve knjige pesama: „Večita i Sveta", i „Mornareva zvezda". Pored toga još knjigu za omladinu „Trkulnata godinka" sa krasnim ilustracijama. Lirika Bagrjane je izraz njenih istinitih, stvarnih doživljaja, njenog unutarnjeg sveta koji se ne povlači sam u sebe, koji ne stvara privide, ne traži simvole, nego ima pun život koji živi više organski nego razumom, više krvlju nego osećajima. Ona je svesna svoga organskog i duhovnog bića, uvek je savršeno logična i nepodeljena; u njenoj poeziji nema dubokih duševnih konflikata, ni sentimentalnosti, niti socijalnih motiva. Bagrjana ne postavlja samu sebe za sudiju života i ne traži novih puteva za izmenu socijalnog života; ona samo verno slika istinitost i oseća silno kucanje života sa njegovom celokupnem materijalnom kulturom. Do njegove du-

bine, u njegovu socijalnu i etičku pozadinu, ona ne prodire. Ona je vitalan tip i duboko svesna svoga bića i povezanosti sa životom kao žena, kao dete rodne zemlje i kao ličnost koja uživa materijalnu kulturu. Natpisi njenih pesama tačno pokazuju ovo njeno trostrano gledanje na život: „Večita" je žena u svom odnosu prema muškarcu imati novih generacija; „Sveta" je kao nosilac materijalnog i duhovnog nasledstva svoga roda; čežnja da što jače doživi sve Strane života je vodi, kao što vodi zvezda mornara, u svet. Sve što doživi i zatim izreče je tako neposredno, iskreno, svesno i silno da razoruža i najstrožeg moralistu i diže ga u čisto umetničko uživanje. Bagrjana ne oseća ljubav kao nešto samo duhovno, ili demonsko, nego joj je životna nužda. Ako doživi ljubav na putu, ona je sačuva među ostalim lepim uspomenama, ako sretne čoveka koji nju više voli nego što ona njega voli, ona se ne muči da mu da čega nema; kada joj ugrabi smrt čoveka koji joj znači u životu najviše, ona oseća prazninu ali ne očajava. Muškarac, otaždbina, dete, svet: to sve zajedno stvara joj tek suštinu života. Ni jednog ni drugog neće da se odrekne, zato je večiti Ahasver, večiti putnik. Gdegod stane, uznemirava je ono što je napustila. Zato ima u svakoj njenoj pesmi pomalo elegičnog raspoloženja, a njena umetnost, koju ona tako bogato rasipa u afirmaciji života, skoro paradoksno svršava u teškoj tragici. Možda je baš u tome neodoljiva snaga i neizmerna lepota njene pesme. Što ne može primiti neposredno, tako reći svojim organskim doživljajem, ne može preneti u snažnu pesmu. Stoga su i one njene pesme s puta u kojima prikazuje lepotu i važnost predela, gde se njeno biće ne zatalasa neposredno, slabije, nebagrjanske iako se u njima ogleda njeno široko obrazovanje i njena pesnička sposobnost. Do krajnosti osećana vitalnost i prisno elementarno gledanje se pokazuje u njenim pesmama i u načinu shvatannja i izražavanja. Ukus i miris su kod nje mnogo izrazitija čula nego vid i sluh. Ona izražava bol, čežnju, radost na svoj način: slane suze, smolnati talasi, ukus od divIjači, miris planinskega meda, grane pune ploda. Kod nje nema pevanja ptica, cvatanja ružica, svetlucanja lune - to su rekviziti zastarele romantike, a ne moderne stvarnosti. Središna misao i njeno preplitanje kroz pesmu je kod nje kao iz jednog kova i logično, i tome odgovara takođe tehnička strana. Suština sama stvara oblik. Motiv s puta ili intimni događaj koji izražava često gorko i skoro aforistično postane strog sonet; kada prima dinamiku tehnike ili karakte-

ЈУЛИ—АВГУСТ 1934

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

79