Ženski svet

Истина но ја ћу и да оправдам, да Вас уверим. Ви, горљиве! не мрштиге ваше ведро чело, не крите поглед, ие корите ме : победа ће бити ипак на вашој страни! Дакако, да је тешко са лепим створом расиру имати. Тешко је, јер осећаји превлађују мисао ; тешко је, јер човек мора имати обзира ; али Али истини за вољу многи су се посвадили; иа ипак и најбољи пријатељи ностали. Еле и ја не бих рад додуше, да се свадимо, али тим више желим, да се спријатељимо љимо у мислима и осведочењу, а срца ће се разумети, чија, то је ствар нровидности Вама се посестримо мила (ако ми дозволите овај назив) чини чудновато, да је прва љубав опроштај са невиношћу. Добро ! И мени је чудновато. То ћете дозволити. да Вам је било врло чудновато, необично, кад сте нрви пут осетили то чуство. Ја би Вас молио, да ми иоверите што сте онда све осећала, али видим Ви црвените. Не ! ја не захтевах те жртве. Ја н е ћу да вређам ваш стид, ионос а није ми ни нотребно, јер Ви црвените, а то ми је доста. Руменило Вашег лица говори јасно: то су хисторијски споменици ваше нрве љубави. Са тих споменпка читам ја оно, што сам мало нре устврдио, да Вас је оставила Ваша невиност. Тим вам до душе несам још пишта доказао ; но ни Ви ми не можете рећи ни црне ни беле; Ви шутите, а шутњаје пол признања. Оно пол још ја ћу надоместити. II ја љубљах. Но први пут љубљах. Бијаше то мало иодавно, те се не могу баш свега у потанкостима сећати. Толико само знам (а Ви ми опростите, да сам тако дрзовит), да то бијаше немир душе, ума чега ли: ни то не би зиао право рећи. Знам, да је срце жнво куцало, луиало да право речем, памет стајала: нијем, укочен, без ума и свести, без свега —; али не без свега : бијах препун љубави. То бијаху и последњи часови невиности још сећам на нешто. Кад се растајете са родитељем, братом или сестрицом, пријатељем или пријатељицом, или ма с ким милим и незаборавним чуства Вас обузму; Ви би сте рада у њега прелити све осећаје, све мисли ; Ви би сте се најволели у њега иосве претонити ; у њега се нераздружимо утјеловити, те али јао жалости! Ви морате изустити и онај „с Богом !“ Растали сте се. Сад вам тек долази и ово и оно на намет, па мислите у себи: да му само још то рекох. да га само још мало гледах, и слично. Сада ће вам бити појмљива и тајна прве љубави. Човек обузет осећајима, предаје им се. Та напетост мора ипак попустити. Сада почме радити мисао. Жеље и идеали хоће да надокнаде, што су изгубила чуства. Ах онај поглед! Тај је вредио много —, много и много. Колико ? Та ммого, иеизмерност, вечност. Шта ? ! Још више! Нема мисли, да појму; нема речи, да изрекну. А-х ! Дуги, дубоки, тешки, горки, а и слатки уздисај. Но што помислих и рекох ! То не бијаше уздисај. То бијаше нреступак: онај исти ирестунак првих људи. Још више ! То бијаше опроштај са иевиношћу. „Јао ! онроштај са невиношћу.“ Овако би имала довикивати млада, добра душа својој певиности на разкрижју и расганку Но она отсева па лицу ; она јавља, да жели света, да му се предаје, и то је досга А сад мила читатељице? Сад суди сама: имам ли право, или не. Што закључиш, ја на то иристајем, а даље те мучити пе ћу. Велим „мучити “, јер то би биле праве муке сетити те на ону помисао очекивања, жудњу за загрљајем, пољупцем, иераздруживошћу Но сад да заиграм улогу онога суца, који тужи и брани, па да иоставимо ово нитање: имамо ли да црвенимо ради изгубљене невиности ; ради оних помисли и жеља, што би их етици и естетици назвали „страст, пожуда ?“ Одлучии је од говор: не! Вечни „не“! То је ироцес на ше природе. Она је опет глас Творца и законодавца свога. Док љубимо, следимо превишњи глас: глас неумољив и недоку-

ЖЕНСКИ СВЕТ. • Бр. (5.