Ženski svet

чив. То нас онравдава дакле : љубимо се! И тко још не љуби, а време му је, нска л>уби, нек се не отимље, јер се само показује смешним; наличи дојенчету, које се нећка од мајчине дојке, те откреће главу, а на послетку прими, и још како иохленно. Љубити је човечански; те човек је само човек у л>убави и по љубави. Човек не може бити озбиљан, док не љуби ; а жена је дражесно и биће само у љубави и услед љубави. То ипак не мислим за почетак љубави; то је још више манија, нешто наринуто, бујно, али иеразвијено и несавршено. Ја сам био сретан, да ме је прва љубав ирегрмела, те сам сада почео образовати своју љубгв ; почео сам љубити, јер знам, да то мора бити ; јер тако ја хоћу. А како и не би ! Ала је лепа, мила и паметна моја драга! Да вам је само знати! Али рећете: што нас се тиче твоја драга? Може бити но ја већ изустих и овековечих. Па и нека сам. Кад увек на њу мислим, за што да ју и не споменем. Има ли за мене угодужности ! ? Надам се, да ћете ми то тим нре оиростити, што ће можда и у вама изазвати угодна осећања. Е па мислимо дакле мало ! Предајмо се нашим слатким осећајима Боже ! мисли ли и моја драга на мепе? На мене, или на кога другога ? ЈБуби ли она ио први, или по други пут? -- Љубили она уопће? Ал да ! Чуо сам ју тихо, ти-хо уздисати. Гледао сам, де зрије у тај проетрани свет, у • неизмерност ; да ! сад се сетих : удубила се сама у себе „осећа, љуби“, али кога?. ... Па макар кога, само нека љуби. А да зна, како ја њу љубим!? Но чему се чудим ? Та ја љубим по други пут ; ја љубим, јер хоћу ; јер је то потреба. Срећа, да имам кога —. И заиста! Сваки човек, кад већ толико љуби, да одјача, да може мислити о љубави, он се све више и више осведочава, да то мора бити, а и сам не зна за што. Можда је и боље. Доста је, да човек осећа у љубави неко особито

уживање. Питате лп га : у чему ужива ? реће : у љубаг.п. А за што ? „Јер љубим“ ... Па нрипустимо га његовом блаженству, и не кваримо његове среће ! Блажен је онај који је сретан у љубави. Има их додуше, којима је љубав пука играчка, добра вољица, и проста навада, навика —. Питате ли мене, да ли су и то људи тешко би вам могао одговорити Можда су били, а можда ће и бити, а што су сада ; о том судите ви саме добре и предобре! Не сретан је оваков створ, јерје лишен онога, што човека чини најсретнијим ; лишен је онога, чим би могао кога најбоље усрећити; лишен је оне искре, која ужиже онај плам, што све одушевљава, и целим светом покреће. Јадан створ. Жалосни су овакови појави, но ностоје. Као што све трпи неку бољу, тако и ова страна човекова осећања. Болест је то! Страшна и грозна болест: болест морална и интелектуална. Човек је пао, да не може просудити ни оценити себе ни другога. Човек је постао суморан, тежак, те се отцепио од заједничкога тела, па дотле блуди по недостиживости, док и не падне. Падне тако дубоко, да га се више не може наћи, ископати, повратити : он је изгубљен. Тама покрива сваку спомен ; тмаста и тешка тама —, јер не бијаше плама, иза кога би још свеудиљ жарило, или бар тињало. Праву љубав подржаје сама племенитост ; правом се љубављу опет ова рађа, развија и подржава. Ја овђе не ћу да навађам примера Сватко је себи најбољи пример. Мислите само о себи и својој љубави, што ју гајите. Присподобите моменте љубави и оне без љубави! Разлику ћете опазити. Мотрите и друге у љубави, па ће вам се отворити очи. Ја вас само сећам, да је Спаситељ света највећма и најплеменитије љубио између свих људи, те и био најплеменитији од свих људи. И свет је спасао тим, да га је научио љубити, и то : ираво, искрено и истински љубити. „Љуби ближњега, као сама себе“ ! коли дивна наука! Ја би до-

Бр. 6. ЖЕНСКИ СВЕТ