Ženski svet

са . . . девојкама. Свакад ми беше мило женско друштво јер сам се, од ране младости, на док не нођох у гимназију, по нај више са девојчицама играо, те се тако на њих и навикох. Јест . .. и по томе сам се радовао, а ни сневао неСам, да ћу ее баш ради тога морати кадгод . . . кајати. Онда ни мислио несам, да ће икоја овладати мојим срцем тако, да за њом . . . лудујем. Јест . . . онда ни нојмио несам, да може момак ради девојке, да буде . . . несретан. Тешко ономе, кога искуство томе научи, као ево мене! . . . Све ово подносим ради . . . ње . . . Јелке. . . Ради ње сам несретан, јер је волим више свега на свету, али заман кад она другога воли. 0, та док сам жив никад је заборавити нећу! А како би се и могла заборавити она доброта! ILoj за љубав ја не знам, шта не бих био у стању да не учиним, јер је волим. . . Али . . . ах! . . . заман ми љубав, кад се љубављу не враћа! . . . Заман цветку роса, кад га не целивају још и тонли сунчани зраци Заман славују луга, кад му нема верна друга! . . . I. Први сретај с Јелком изазва у мени неко ново дотле непознато ми миље, које биваше све милије, слађе са сваким даљим састанком. . . А састајали смо се често, јер сам ја на стану код неке њене рођаке, где је она често са својим другарицама долазила, које с њоме на стану код тетке јој беху. Гледајућије, био сам задовољан, радостан, а на против кад је не бих ио дуже видео, био сам јако узрујан, невесео и имао сам нешто дајој кажем, то јест: да је волим; но кад год сам с њоме био, разговарао сам се само о обичеим стварима, а о љубави својој никадјој ни речи номенуо несам. . . Несам за то, јер сам чекао, да и она мени даде иовода, да ме воли; као што је могла на мени приметити, да ја њу волим. Обожавао сам је, кад сам је видео међу другарицама, како их је лепотом,

скромношћу и разборитошћу надмашила, а мрзио сам нак, кад се је с којим мушким разговарала. Пазио сам на сваки њен корак, на сваку речцу, иа и на сам израз лица јој, само да се уверим, да ли она мене или другога кога воли. Ја сам тако рећи лудовао за њоме, но сам ипак крио ту милу, прву љубав своју од свакога, па скоро рећи и од ње саме. Та колико сам нута већ наумио био: чим ју видим, нитаћу је: да ли и она мене воли; а кад сам био с њоме, све ме нешто задржавало, одвраћало, да јој се исповедим, ма да сам имао више пута прилике кад сами бејасмо. . . Ћутао сам за то, јерми ни једним, тако рећи, знаком није дала повода, да и она мене воли. . . Истина, једном ме је приликом баш она навела, да јој се исповедим, а ево како: Кад ће те ми рећи господине, оно, што сте ми обећали, шта има те да ми кажете? . . . заиитала ме је. Шта сам ја вами обећао казати ! . Не сећам се . . . изговарао сам се. Чудновато, да може човек да заборави, кад коме шта обећа . . . рече, као укоревајући ме. Извините, молим, госпођице, док се сетим, за извесно ћу вам казати . . . бранио сам се ја, а уз то сам поцрвенио, ва љада, јер сам осећао да горим у лицу, пошто сам . . . лагао. А то обећано било је, да ћу јој рећи, да је волим. Па и тад јој се несам могао исповедити . . . не знам ни сам за што!... Бојао сам се, не ће ми се љубављу одазвати, па да се исмеје мојим нај милијим и нај светијим осећајима. Бојао сам се, јер несам био потпуно уверен, да ли и она мене воли. . . . Оно истина често иута . . . кад сам се од ње растајао, задрхтао бих, кад сам се руковао њоме, и она би само поруменила тада и оборила оне граорасте очи. .. али је то још слаб доказ био. . . Ох, како беше у томе тренутку дивна! Ко је не би волио! У том часу опијен миљем, отишао бих кући и певао иесме о срећној љубави.

106

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 7.