Ženski svet

Гад сам се уверио, да су истините несникове речи : Да лено и добро у души мушкој не може нроклијати, а да га најире не ороси чиста, узвишена душа женска. Истина је, јер од кад сам је упознао и заволео, замиловао сам леиоту и доброту њену, замилавао сам све илемените врлине, те ночех своје осећаје несмом бележити. Од то доба ностао сам песником али песама мојих не дадох никоме, да их чита, јер нисам хтео, да ико знаде за моју љубав. Само сам њој иоверио песме своје, но и оиа није знала, да су њој намењене. . . Дала ми је своју „Сноменицу“, да јој шта за спомен наиишем. . . И написао сам излива ватрене љубави своје. . . Кад сам јој донео Споменицу, бодро сам назио, да ли ће је ове песме потсетити, да су баш њој намењене. Прочитала их је, те са неким задовољством са радошћу рече: Заиста, та се мора сретном држати, којој су намењене песме ове, па још ако сте јој се и исповедили. . . То несам. . . Тудновато, а за што, ако смем знати ?! Пр осто из узрока, што ми још неје дала иовода, да би ми се љубављу одазвала. Бојим се, да моји најмилији осећаји, може бити, неће наћи у срцу у души њеној исто тако милих и дивних осећаја, какове ја, према њој само, гајим. Знајте госпођице, да и малена пчелица не леће радо на цветак, где нектара нема! Та шта вреди и лепота цвету, кад мириса нема! Па како и ја, да јој се исповедим, ако ме, може бити. . . не воли! Заман ми љубав, ако се љубављу вратити не ће! . . . Већ мишљах, да ће ми срећа синути, јер ћу чути, да ме воли, за чим тако дуго чезнем. . . То јој читах из очију, а и онај немир који је владао њоме и они зажарени образи, казиваху ми, да и она крије исту тајну у срцу своме. . . Но на моју жалост зачух ход у ходнику и морадох заћутати, јер јој дође друга* рица Станка.

Први пут дала ми је ето знака, да ме воли, па нам се неје дало, да се једно другоме поверимо. . . Онда проклињах час и омрзнух Станку, што јој баш тада дође, а сада . . . хвалим Бога, што се тако догодило. . . Од то доба несам вигае крио својих песама од ње. Сећам се још и сад живо оне миле никад незаборављене сцене, кад је из једне моје приповетке читала: . . . . а млађана мома, уз мајку своју, сади још и мирисаво цвеће, да закити њиме главу и груди. кад у коло иође. Мени се чини, да су јој груди узбуркани, тихи галаси, мирисно цвеће, да су чамци, а ирашници у цветку, да су љубавници, који зборе о срећи вечитој . . 0, љубави, ти темељу среће човечије, твоја се милина неда ни с чим норедити! . . Благо ономе, у чијем срцу ти ионикнеш, тујерадости, ту је тек среће праве! ... Ту застаде, зажари се у лицу, као оно иролетна румен, што је пре изласка сунчева . . . Погледа ме тада и опет оним милокрвним иогледом, а ја се топљах у миљу, јер ме је тај поглед још боље уверио, да и она мене љуби. Као оно утопљеник, гато се хвата и за сламку, само да живот спасе, тако исто и онај, који љуби, тражи у иогледу оне, коју љуби, одговор срца њена. Обузет неогшсаним миљем, устадох са свога седишта, хтедох је пригрлити на своје груди, но несам смео од другарица јој, које ту беху с њоме на стану . . . већ се опростим и одем. . . Друга је година већ од како смо заједно и ја се тек опростио оне страве, да ће ме, може бити, одбити, ако јој иоверим нај светију и нај милију тајну срца свога. Одлучио сам био, да јој о мајалесу рекнем: „Јело, љубим те,“ ... . а тврдо сам уверен био, да ће и она мени прошаптати: „И ја тебе“ . . Тај дан, дакле, нека буде почетак наше узајамне среће. Том варљивом надом опојен и занет дивним сновима, држах се сретним, те у бу]ној машти својој стварах будућу срећу нашу . . .

Вр. 1- ЖЕНСКИ СВЕТ

107