Ženski svet

Тако бих се више нутаудубио у мисли, да је виђах, као горску вилу, где долази к мени, дајући ми књигу, говорила би: „Пиши Марко, овде, јер што овде напишеш не ће иропасти .. .“ То ме и потстакло, те сам песником постао . . . Свршивши посао, сео бих с њоме иод ладовити сен каквога дрвега, те бих спу стио главу на њено меко крило ... 0 да мила, слатка отпочићка! .. . Гледао бих јој дуго дивотно лице њено, гледао бих дуго оне граорасте очи, па тек оне од силие љубави узбуркане груди, штојој се таласаху као тихи бисер-вали малена поточића. По кад и кад помиловао бих је по окој дугој, смеђој, свионој коси. Једпом бих је руком држао око вита паса, а друга бн ми се поиграла њеном; а она би ми својом једном отклањала косу са врела чела мога. Највећма, сам волео тада онај тренутак, кад би ме пољубила оним рујним устима, да ми врати, што сам јој дао . . . У тако заносном миљу миловања засиао бих, а кад год сам се пробудио, уверио сам се, да је то био само мио, варљив сан .. . Само сан, па колико ме је усрећавао! Он ми је улевао наду, да ће се моја до сад нај милија жеља и . . . испунити. Каква ме радост опет обузе, кад стадосмо иред свете двери, те тако пред свим светом засведочисмо своју искрену љубав!!! А најдивнији тренугак мојих сиова био је: кад смо у селу делали на просвети мила нам Српства. . . Кад у срећи ужи васмо млађане дане своје међу мирним, иоштеним сељацима, који су нас волели, што марљиво учасмо њихову дечицу милу... Хој, снови, снови, никад вас забора вити нећу! ви нас усрећавате, бар за, неко време, и ако нас често, врло често обма нете . . . преварите . . . и унесрећите... 11. Присиео је дан, којега се надах да иостанем најсретнијим .. . Приспео је .. . мајалес. Раном већ зором, још за лада, иохиташе многи у шуму, да се науживају свежа, зрака, мирисна цвећа и милопоја малених птица певачица.

Пошао сам и ја, да ироведем тај дае у радости који ће бити, круна мојих снова, јер ћу се у слободној природи, нод ведрим небом исиоведити Јелци, а чућу и од ње, да и она мене воли . . . Пошао сам у тој намери, али ипак осећах у срцу своме неку тугу, зебњу, слутњу . . . Приспео сам у шуму .. . Жељно сам гражио њу . . . Јелку, но је несам видео. Узнемирен разгледах свако друштво и ње не беше. Хтедох, да иитам њене друга рице, које су већ ту биле: где је? но сам се ипак уздржао, мислио сам: доћи ће. С нестрпљењем сам изгледао, чим које друштво дође, да ли ћу је видети, али све би узаман . . она не дође. Сваки се то осећаше у тој слободној природи раздраганим, сретним . . . само ја бејах нерасположен, невесео. . . А и како да сам расположен, како могу бити задовољан, кад ње неје ту!.. .. За што баш данас, да неје дошла! За гитоР . . . То ме је мучило, уираво једило, но несам се смео ни иред ким показати. Око иодне нитао сам Станку: где je Јелка; те сам чуо био одговор: да ју глава боли, те с тога неје могла доћи, Данас сам се тек освестио, разочарао, да и ако ме је кад и кад удостојила мила погледа, да је то чинила само за то, што бих јој тада узбудио нај њежније љубавне осећаје, које је и она гаила у срцу своме, али не ирема мени, већ према неком другоме . . Оио што се је од скора ио заводу поговарало истина је, то јест: да се Душан и Јелка волу. Приметио сам и ја, да се он много с њоме забавља, иа да је често и кући прати. А приметио сам и ја, да. ме је у последње време хладно предусретала, и да је сваки састанак са мном избегавала. Уверило ме је данашње нерасположење Душаново, а још више и његов не нриметни одлазак из друштва. Хтедох да се и ја вратим у варош, да посетим Јелку, да чујем баш од ње саме : за што неје дошла? . . . но предомислио сам се. Та и на што! Што да јој намећем љубав своју, кад ме не воли. . . Та и ја

108

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 7.