Ženski svet

има и добрих и рђавих. Сви смо људи подложени истим страстима и еазорима, и разликујемо се према своме васпитању само у друштвеном понашању. Било би дакле врло несмотрено и неправедно, све у опште нанадати. Поједини људи могу и да онросте и да се измире, цео сталеж један пак неће то никада учинити. Од најмилијих тема за незграпну шалу као забаву у друштву, то је брак Њиме хоће оне бедне незналице да забављају друштво, који немају ни шале нити икаквог духа. Таке глупаке сам обично изводио из такта тиме, што сам на њихово приповедање, где су очекивали највећи смех, највећма се уозбиљио, те сам запитао: „Но, па шта онда? и као да сам мислио, да још није крај приповетци, него да тек сад долази оно, где ће своју духовитост но казати. То их је увек збунило, јер немају свога проницавања, него се испомажу шалом. ЈБуди, који имају духа и васпитани су, неће никад на таку забаву у друштву

спасти. Они ће увек наћи згодне теме, којом ће се корисно и весело нровести у друштву. Они ће умети употребити шалу без сатире и незграпних вицева, а знаће бити и озбиљни без да су досадни. Сва шала и исмевање, која се односе на народности, друштва и сталеже, све је то неумесно, и то ће радити само људи, који немају духа. Појединог човека пак прееуђуј по његовом карактеру, онако, како си га ти уиознао а не по његовом сполу, начину живота или сталежу. * * * Овим смо завршили овај низ корисних поука и савета, које је отац своме сину давао. И ако се нисмо држали строго реда, као што је у самој књизи авторовој, ипак емо гледали, да ништа не изостане, што би било важно да се изнесе. Желили смо да поштованим читаоцима, особито самим младићима, или матерама, које ће те младиће поучавати, тиме уелугу учинимо.

ВЕЧИТА ЉУБАВ.

(ПРЕВОД.)

Твоје име сто сам пута По сувоме песку шара\ Ал’ га разн’о ветрић лаки , Плаха га је киша спрала, А у срце, тек једанпут Имена ти знак сам пис'о, 14. УШ. 1896.

Нит’ га епрало сиње море, Нит’ га бесни холуј збрис’о. И кад ветар пепео ми Раз’но буде с гроба мога. И nen’o ће још да чува Успомену злата свога. Радослав

ВИШИ ЗАВОД ЗА ВАСПИТАЊЕ ДЕВОЈАКА У БЕОГРАДУ.

Пре двадесет и неколико година био је овде код нас у мањим варошима још врло уско означена граница у образовању женскиња. Кад је девојчица свршила основну школу, ако није још у ко.јем „леру“ хтела да допуни своје образовање, обично је онда остала код куће. Тек имућне и из првих породица девојчице даване су у коју престолничку варош на више изображавање у какав „институт,“ Колико су ти лерови и институти могли дати Српкињама оне образованости, која је њима нужна, о томе говоре сви они наши

часопиеи и гласила, која су у том времену излазила, и која су скоро сталних рубрика имала, у којима су морали час да исправљају онај злочестан обичај, да су наше Српкиње у међусобном саобраћају се служиле страним језицима, час су их морали поучавати у најпримигивнијим знањима из живота и обичаја свога народа. Већ се за рана појавила тежња међу нанмм Српкињама, да добију своје заводе, где ће моћи добити оно образовање што јој је као интелигентној Српкињи нужно. Прва последица тога било је примање

118

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 8.