Ženski svet

12 ЖЕНСКИ

— Идем да однесем овај рад, који сам овог часа довршила те да добијем за њ нешто пара.

— Па зар баш сад, по оваком чуду да идеш, та на пољу је права олуја од мећаве.

— А да кад ћуг Наје ли сутра Божићр Јеви ли нам ти што донео кући да празнике проведемо 2 Имаш ли новада 2

— На жалост немам ни пребијене паре — —

— Е видиш и сам да морам изаћи, па ма камење падало. Сутра је благ дан, а и слава нам је ту, и последњи раденик побрине се да му деца тај дан што кувано на столу добију. А ти Јеси ли се ти побринуо Јуче у јутру кад ви пошао од куће, рече ми: „Не брини се жено, после подне донећу ти новаца, па ћемо лепо провести празнике, а јуче те и не видех више, а сад велиш да ниси ништа донео; а живети се мора, видиш дакле и сам да морам изаћи па ма какво време било, морам однети свој рад да за њ добијем заслужени новац, те да децу сачувам од глади и зиме. Не задржавај ме дакле, боље причувај ту децу док се ја не вратим. А ја идем док је још дан. — Перка изађе брзо и не чекајући да јој Младен још што рекне.

Младен је био трговац, од оца му остаде доста лепо имање. Дућан пун као кошвица, радња им је цветала Али је Младен био лакомислен, страсно се картао. Док је отац жив био, ишло је с њиме још и које како, отац га је световао да се мане те несретне страсти која, ће га упропастити, али је све бадава било, он није слушао. Најпосле се ожени лепом и добром девојком, у коју се беше загледао, и говорио оцу своме, да ће срећан бити само ако њу узме. И отац се обрадова, мислио је јадник, да ће му се син опаметити кад има тако красну жену, коју воли, па му додније Бог даде још и лепу здраву дечицу, али све је бадава било; он је терао своје.

На несрећу отац му умре, а Младен тек после очеве смрти ода се сасвим својој страсти. Губио је немилице на картама и бадава га је молила и преклињала, да се окане картања, да погледа на четворо деце, које ваља на пут из-

вести. Ништа није помогло, он је само одговарао: ,

„Не брини се жено, да ће Бог, све ће добро бити.“ А бивао је по кад-кад и до крајности суров. Тако да му најпосле јадница није више смела ништа ни говорити.

Већ после две године очеве смрти, упропастио је трговину. Продаше му повериоци све што је имао. Остаде му само једна стара икона, која

СВЕТ. Бр. 1.

се још од прадеда ту затече. И њу би по свој прилици продали, да не беше свети Стеван ког ву славили као кретно име. Пред том иконом сећао се врло добро Младен, да му се дед његов свако јутро, пре но што на рад пође, помолио Богу, па тако му је и отац радио.

Икона је била врло стара, оквир јој је био већ сав изгрижен од црви, а на полеђини беше даском обложена, за то је и била тешка. Младен би се и сам ратосиљао те иконе да не беше

из једног стана у други, то беше најтежи предмет у кући. А Перка му је често говорила :

— Помоли се бар једанпут пред том иконом као што су твој дед и отац чинили, можда би нас Бог погледао својим милостивим оком, и умудрио, да не пропаднемо са свим. — Али он би јој само подругљиво одговорио: „женска посла !“ па отишао.

Али данас кад оде Перка по тој страшној мећави, а он остаде сам са децом, застиди се свога жалосног живота кад погледа кроз прозор како ужасно ветар дува и снег веје. А она слабуњава жена оде у лаким хаљинама, без топле обуће. За час му се срце стеже од бола, први пут се истински покаја, па чисто очајно узвикну: „Боже сачувај је да не озебе, шта би било од ове јадне деце да им се мајка разболи и умре! Та она их рани и одева, она се брине за нас све, А јаг Отац и муж, па шта чиним 2 Картам се! Последњу худу пару коју заслужим

однесе кец! А они гладују!

На једанпут и сам се сети да није ништа окусио пуних двадесет и четири сата, и скоро и нехотице отвори орманче, да потражи што за јело, нађе парче хлеба па са неким особитим прохтевом зграби тај комадић и таман га хтеде загристи, кад му синчић викну:

— Тата дај ми то парче хлеба врло сам гладан! — Хтеде тај комадић преполовити па да и сам од њега окуси. Али и друга деца заискаше хлеба вичући да су врло гладна.

Не имађаше куд, подели то парче хлеба, па их тужно гледаше како слатко поједоше до последње мрвице. Али сад се тек прохте деци још да једу, па у један глас повикаше:

— Тата, дај нам хлеба, ми смо још гладни! Та и сам је несретник гладан. Али шта да им дадег Узалуд је испреметао све да још које парче нађе, али све бадава, ништа више нема.

Деца се расплакаше, хоће још да једу, аи у пећи догоре и последњи угарак и ватра се

света већ и због тога, кад год су се сељакали_

њи ~

ил

Па а |