Ženski svet

Бр. 1.

ЖЕНСКИ СВЕТ. 18

угаси. Та и док је горело није баш врло топло било, а кад се угасило, беше врло ладно, ветар продува ту јадну собицу са свију страна. Деца, се почеше тужити да им је врло зима. А најстарији дечко који је једва имао седам година, рече оцу:

— Тата, дај ми грош, па идем ту код дрвара да купим једну цепаницу. Ту и мама увек купује. — Младен се за час збуни, поцрвени па онда побледи. Стид га обузе, како да каже детету да нема ни паре, од куд да му даде грош 2

Та, ноћас сам могао, мишљаше у себи, донети нешто пара па не би сад било ове невоље нити би она јадница морала изићи по овом чуду што на пољу бесни, нити би ова деца сад плакала од зиме и глади, а и сам би сит био Али проклета карта однесе све, нисам могао устати док ме је срећа служила, него сам чекао док нисам на ново до последње паре изгубио.

Док је он тако размишљао, на пољу је све јаче ветар дувао и снег вејао. Већ се почелом смркавати, а Перке још нема да се кући врати. „Јадница пропашће! Ужас га неки спопаде видећи како се врата и прозори тресу од страшне олујине која на пољу бесни. Деца се расплакаше, у соби ладно да се човек смрзне. А Перкаг Шта је е Перком, што не долази 2 Зима, брига и глад, завлада на једанпут у полу мрачној соби, ал се збуни, неко страшно очајање га спопаде, скоро да полуди. Сад тек виде шта је учинио са својом јадном породицом, шта ли учини сам од себе, и на какве ужасне патње осуди своју бедну жену која све те муке мора да сноси, и то све због њега, због његове страсти која га је до просјачког штапа довела. Да је могао побегао би сам од себе, од ког се сад грози као од неког чудовишта који нема ни српа ни душе. Смрче му се на једанпут пред очима, ути му зазујаше, мислио је свест га оставља. Учини му се као да чује и глас свога покојног оца како му прекорно виче:

„Несретниче, видиш ли шта си учинио са својом породицом |“ ; --

У том бунилу скоро ван себе отрча пред икону, и повика очајним гласом:

= Господе Боже, не дај да пропаднемо, сачувај ми несретну жену, мајку ове деце! Смилуј се Боже — — Та чуј — не знам Боже ни како да ти се молим — — Не плачите децо молим вас — — Сад ће мама доћи. — — Смилуј

се Боже — — — Чекајте децо — тата вам се Богу моли — — — Ох, не дувај ветре тако ужасно. — Смилуј се на сиротињу — — Па и

ти свече ког "славимо, смилуј се да не полудим. — —

И док се тако очајно Богу молио, на пољу је све страшнији ветар дувао. На једанпут као да нешто груву у прозор, који и онако беше напукнут те се стаклена парчад по земљи распршташе, у соби се све заљуља. Икона се на, зиду задрма, и са ужасним треском паде на земљу. Деца страховито вриснуше, а врата се у исти мах нагло отворише, и јадна Перка скоро смрзнута од зиме и страха уђе у собу, носећи јадница нешто јестива и дрва, које је једва довукла по том ужасном времену, од умора скоро полумртва сруши се на земљу.

Кад Младен угледа своју жену скоро емрзнуту од зиме, он за час дође к себи, скочи и полете к њој, обгрли је, па викну очајним кајањем: — ено моја, опрости ми јадна мученице! Какве ужасне муке и невоље подносиш самном несретником, који вас све упропасти. Од данас ево ти се заклињем овом невољом нашом, Богом, и крствим именом, да никада више карту ни погледати нећу. -

Перки вину лице од радости, заборави за час и сву патњу своју, заплака се па рече:

— Бог је чуо твоју заклетву и ја ти верујем!

У исти мах повика најстарији синчић који је за то време са осталом децом отрчао до иконе која се у паду, као што беше и онако трошна сва распала, гледајте само шта је то у икони било, све се по земљи расуло. —

Обоје брзо похиташе да виде шта је. Но имали су шта и видети, сами дукати испадоше из неке хартије у којој беху увијени и сакривени у оквир од иконе. Нађоше и неку белешку која беше датирана још од бомбардовања. Одма се сети Младен, да је тај новац морао сакрити још његов дед, па како дед напрасно одма после бомбардовања умре, то остаде све до данас сакривено у тој икони, да ни Младенов отац није ништа о томе знао. И сад на њихову срећу паде икона, пошто се измигољио ексер из зида на ком је висила.

У прво време обоје стајаху као скамењени од чуда, а после овлада радост и весеље, заборавише на све досадање невоље, и проведоше