Ženski svet

2 ЖЕНСКИ

СВЕТ. Бр. 1.

Нећу да се упуштам у много разлагање, дали би задруге откупом поменуте творнице постигле свој смер т. ј. да домаћу радиност, која на умору лежи, васкрсну новим животом и снагом, нити ћу да говорим о томе, да ли би то подузеће уродило повољним плодом у материјалном погледу, него ћу само да узмем у обзир моралну добит подузећа.

Поново отварање творнице и тикачке школе требало би да, има циљ, да народну радиност подигне, унапреди, и да нашем народу отвори ново поље за зараду. Разуме се, да би ово била веома лепа и благодарна задаћа за наше добротворне задруге. Но сумњам јако, да би оне ту задаћу откупом и отварањем творнице решиле повољно и у корист народне зараде.

Знамо из искуства, да су творнице највећи неџријатељ и утук народне зараде. Обична сељанка, раденица, не може својим рукотворинама, својим тканинама да конкурише са творницама, пошто ове, брже, лепше и јефтиније производе. У нашим крајевима има појединих места, у којима се наше сељанке целе зиме баве израђивањем српских тканина као : Меленци, Врањево, Кумани, Црепаја и др. Наше сељанке, веште ткаље зараде тако преко зиме лепог новца.

Отварањем творнице, где би се српски вез и ћЋилимови израђивали, одузели бисмо нашим · сељанкама ту зараду, пошто би творница својим производима на брзо иоплавила све наше продаваонице, да сељанке не би своје радове протурити могле. Да је запста тако, ево једног стварног доказа. Кад је после изложбе српских женских рукотворина у Новом Саду ушло српско платно у моду и стало се јако тражити, имале су све наше веће трговине своје нарочите ткаље по селима, које су за њих ткале платно и зарађивале леп новац. Ја знам, да је једна од наших првих овдашњих трговина ћилиме, платно и кошуље од ерпског платна златом везене, што су наше сељанке израђивале, слала чак у Америку. Сад су ту зараду нашим сељанкама преотеле творнице и оне више не ткају за наше трговине, него су ограничене, да своје радове продају у бесцење по приватним кућама и на пијаци. Твор-

нице израђују српско платно јефтиније и лепше, јер га лепше убеле и апретирају.

Осим ове материјалне штете, што бисмо је у најбољој намери нехотице нанели народу нашем, нанели бисмо му још једну већу и то моралну. Отварањем творнице истргли бисмо сто и више девојака из мирна породична живота и начинили бисмо од њих најбедније створове — Фабричке раденице —-; створили бисмо раденички пролетаријат, кога хвала Богу до данас у нас Срба још нема. Ове раденице, дошавши из села у варош и живећи самостално од своје зараде без надзора старијих, имале би ваздан прилике, да скрену са права пута, да подлегну искушењу.

Задруге би требале да нађу друга начина, да потпомогну и подигну народну радиност. Да наведем пример, како су Швајцарци поступали, кад се изумела машина за вез.

Свима ће бити познато, да су швајцарски везови на гласу, и да је био вез главна зарада Швајцаркиња. Проналаском машина за вез дошла је у опасност народна зарада. Швајцарски родољуби и родољупшкиње доскочише злу не подизањем творница по већим варошима, него су раз. не задруге набављале такве машине за вез, па су разаслале своје изасланице по кантонима, да обучавају сељанке како се везе помоћу машине и на тај начин су очували народу неокрњену ту грану зараде.

Наше задруге би могле тако исто и без творнице проширити и уздићи народну радиност, кад би се вољно прихватиле посла. Могле би приредити опет скорим изложбу српских народних рукотворина. Могле би прикупљати лепе прегледалице чисте српске п словенске орнаментике. Одборнице задружне требале би од времена до времена да зађу по селима па да помоћу тих прегледалица поуче наше сељанке у лешшем склапању боја у укуснијем извађању њихових радова, а нарочито да им говоре, да се чувају унашања модерних типова у ћилиме — као што то често бива — јер тиме губе Ћилими своју лепоту, своју ориђиналност. Нека свака већа задруга отвори базар за растуривање народних тканина. Још би добро било да задруге имају по околним селима по једну