Ženski svet
Бр. 5.
ЖЕНСКИ СВЕТ.
67
ДА ДИ ИМА КАКУ ВРЕДНОСТ И СУБЈЕКТИВНО ПОСМАТРАЊЕ ЛЕПОТЕ
Коме су ма и најмање познати закони естетике, тај мора да зна, да се лепота само на предметима, на стварима и на по: јавама у спољашњем свету може и мора посматрати; лепота, — то је нека особина чулних предмета: где дакле да се она тражи, ако не на таким предметима 2 Ова околност доноси са собом, да се оно што је лепо, само објективним пачином може посматрати и изналазити.
Ово овако иште естетика и њени закони. Али у обичну животу, лепота се посматра и друкчије; она се посматра и суделовањем личности посматрачеве, суде ловањем и његових рођених схватања и осећања. Није дакле у обичну животу само оно лепо, што је — лепо; него и оно, што за таково посматрач налази. Ово је субјективан начин посматрања лепоте предмета. Лако је већ на први поглед увидети, да је овај други начин посматрања лепоте веоснован: лепота се на овај начин не може и не сме посматрати. Но, ако ствар са другог гледишта посмотримо, морамо наћи, да и субјективно посматрање лепоте има своју извесну важност и да оно није и да не може бити безусловно за одбацивање. Ову и овакову важност субјективног посматрања лепоте, показати, и јесте циљ овога рада. —
Да би могли увидети, која је то и каква је то вредност овог посматрања лепоте, ваља из ближе да посмотримо: зашто је са естетичког гледишта објективно посматрање лепоте основано, и зашто субјективно није таковог Без овота не би нам могло бити разумљиво ни оно, што доцније изнети намеравамо.
Потпун појам о каквој ствари, може се добити само еравњивањем разних прилика и околности, које се на исту односе: без сравњивања нема и не може бити појмова. То исто важи и за истраживање лепоте какова предмета: хоћемо ли да појмимо, да схватимо шта је лепо, ваља ствари које се односе на исту да сравњујемо на различите начине.
Код сваког посматрања лепоте могу се уочити два пута, којима се то постизава:
или се сравњују поједини делови предмета између себе и са целином, или се пак доводе у везу и сравњују предмети са осталим им врстама. Онај први пут, доста је неодређен, у колко је строго теоретичан, — овај други је пак јасан, јер је по превасходству практичан.
Овде ће бити говора само о овоме другоме сравњивању — о сравњивању предмета са њиховим врстама; о томе ће овде у толико пре бити говора, у колико баш оваково сравњивање за нашу циљ и има највеће вредности. —
Не треба доказивати, јер сеп тако са лакоћом увиђа, да се код сваког сравњивања, мора познавати оно што се сравњује: ко хоће да сравњује врсте, тај мора исте поновити : друкчије о сравњивању не може бити ни помена. Сравњивање увек иште богатство знања, силесију искуства: што год је ово веће и обичније, тим је и сравњивање сигурније,
И, познајемо ли врсте предмета, које
посматрамо, — не само данам је могуће, него нам је и лако изналажење лепоте истих. Ми н. пр. умемо пресудити: — који је
човек или које је женскиње лепо; то уме учинити и најпросији човек. А заштог За то, што ми познајемо хиљадама људи и женскиња, па можемо да врсте сравњујемо. Сасма је дакле лако судити тамо, где се врсте потпуно и темељно познају.
Али, сасвим друкчије стоји ствар, кад се не познаје оно, што чини основ сравњивању: ту не може бити упоређивања онаког, каког по природи предмета треба да буде; није чудо дакле, што се код таковог стања ствари, неумесно суди, што се долази до неумесних, неистинитих појмова. Кад човеку не достаје знања и познавања овакових, да би ипак дошао до закључка, сравњује предмете са собом са оним што је његово: он посматра субјективно. Кад ми у обичну животу видимо н. пр. Арапина, ми велимо да је ружавнг А заштог За то, што га сравњујемо са собом, а не са његовим врстама. Или није то субјективно посматрање и суђење кад се вели: Арапин је ружан, — јер је црн,
5 ж