Ženski svet

ои ___ЖЕНСКИ_СВЕТ.

јер му је коса као вуна, а нос као погача 2 — Да ми познајемо хиљадама Арапа, за цело не би тако судили; ми би без сваке сумње сравњивали њега са његовом браћом, па би за цело морали долазити до увиђавности, да има и лепих Арапа. —

Из овога већ, држим, да се могло увидети, да се лепота само објективним по зматрањем може и мора истраживати, Естетика не познаје субјективног посматрања лепоте пи у колико га у обичну животу ппак има, она га не одобрава. Но да видимо баш оно, што је овде главно.

Кад се код субјективног посматрања лепоте сравњују предмети са нама самима, са оним што је нама обично, са овим на што смо се навикли, онда се свакад истиче оно што је наше изнад оног што је туђе. То је сасвим нешто природно: друкчије не може бити. Таково посматрање лепоте, одржава нас на висини, оно нас одржава изнад свега онога што је страно. Важност дакле, коју има субјективно посматрање лепоте, састоји се у томе, што се њоме одржава народна индивидуалност.

Сваки народ, док год је народ, има своју индивидуалност, своје засебне особине, своје засебне обичаје и навике; истима се он разликује од других народа, истима је он, народ. Чим који народ изгуби те своје. особине, он је престао живети, њега нема више.

Међу индивидуалним особинама појединих народа, има тушта и такових, које се држе за лепе само за то, што су наше, што смо на њих навикли, што су нам оне обичне, Нама је свима врло добро познато, да има силесија такових ствари, које су једноме народу лепе, а другоме ружне. Одело н. пр. наше Српкиње, и ако је просто, нама је лешше, него не знам којег женскиња на свету; нашој омладини су гајде најлепша свирка, и она се не би могла слатко наиграти ни поред прве циганске банде, као поред њих. И пословица, вели: волијем свога и лошега, него туђег и најбољега.

Бр. 5.

И ма да је све ово и оваково посматрање лепоте субјективно, и ма да се оно са естетичког гледишта не може одобрити, ипак, оваковом посматрању лепоте хоћемо да дамо важност, јер тежимо за индивидуалним лепотама нашега народа.

Но, овде ваља напоменути, да, као што не би ваљало неговати и ширити чисто објективно посматрање лепоте, јер би се на тај начин шкодило народном опстанку, исто тако не би ваљало у интересу наше народне индивидуалностп, све само са субјективног гледишта посматрати, јер би се тиме удаљавали од вечитих истина, које се морају ценити. Крајности никада несу оправдане, несу дакле ни овде.

Из овога излази правило: Објективно посматрање лепоте има вредности само дотле, док без нужде не иде ускос вечитим истинама у свету. Лепота и треба да се посматра на оба ова начина, само ваља пазити на границе, — докле сме бити једнога, докле другога,

Ако су н. пр. шаре на везу неправилне, — ми нећемо и не смемо рећи: то је народно, то је дакле лепо; ако двориште није уређено, ако је кућа неокречена итд. — ми нећемо и не смемо казати: то је народно, то је дакле лепо. Те и такове ствари не одговарају захтевима естетике, а ни мало не стоје у вези са народном индивидуалношћу : треба их дакле исправљати. На основи свега овога, може се ређи: лепота се у истини само објективним посматрањем предмета може изналазити; за изналажење лепоте, потребно је велико знање и мвого искуство; — из недостатка толиког знања и искуства, постало је субјективно посматрање лепоте; — ово је са естетичког гледишта сасвим неосновано, али оно у многоме доприноси одржавању народне индивидуалности; — у колико се дакле оваким субјективним посматрањем лепоте доприноси народном опстанку, у толико оно и има важности.

Т. Марјановић.