Ženski svet

Бр. 5.

ОД НОЧЕТКА

Наш драги српски народ наследио је од својих славних предака ову лепу пословицу: „Без муке нема науке“ (навике).

Свакој уљудности, сваком реду и врлини па и сваком пороку темељ је навика, а благодетна навика се пак стиче само муком и трудом.

Навика може бити двојака : лепа (добра) или ружна (зла).

Како се ко навикне и чему се навикне такови остаје довека. „Љакво дрво таки клин, какви отац, (п мати) таки син“.

Чак и поједини покрети лица и других удова човечја тела (манири), узречице, акцентуисање (нагласак) зависе од почетног узрањивања.

Навикавати децу овом или оном значи другим речима ваепитавање, а васпитавање треба отпочети што раније са малишама, јер необорива је истина, а је: · „Навика једна мука, а одвика две“.

Колико је тешко бити ваљан и озбиљан стручњак васпитач (учитељ), толико је теже бити ваљана мати.

Кад бисмо ваљано истраживали праве узроке у многој назадности опћег нам васпитавања омладине, зацело бисмо дошли до тога да верујемо: „Да све од точетка зависи“

Као што васпитач (учитељ-учитељица) треба да је позиву своме у свему дорастао,

ЖЕНСКИ СВЕТ.

тако би требала и свака Српкиња, мати и Србин отац да схвати прави значај и тешке |

дужности своје, деце. Треба да стеку бар нормалних појмова и знања у васпитавању малиша у свима правцима, т. ј. да су вични из рана доба децу своју васпитати: телесно (Физички), духовно (морално), разумно (логично) и красотно (естетички).

Одрањивати малише у ова четири правца рационално и према добу њиховом, врло је тежак посао, и само га онај и она може ваљано произвађати, који (а) има п теоријска и практична знања.

Као што је довљедна природа најглавнији помагач у васпитавању малиша, тако треба да су и родитељи и да не ишчекују све од школе, него да у кругу породице тој првој и најглавнијој школи спреме своју

гледе одрањивања своје

61.

СВЕ ЗАВИСИ.

децу за школу, која ће тај посао продужити сама.

За родитеље, који нису спремни за то, или немају времена подигле су власти школице или забавишта. Па и ми Срби подижемо забавишта у тој нади, да ова спреме малише за школу. Но ове школице се изопачиле, јер се у њима данас прекљукавају дечица се којекаквим нездравим бубалицама, у којима нити телесно, нити умно јачају те наше малише, шта више кржљаве у оба ова правца. Јеет, да ми у нашим забавиштима уведемо само игре дечије и да те анђеле јачамо прво телесно и морално онда евала; али и ми оно чинимо у тим расадницима, што чине и други, којима је девиза: пре свега од анђела тих створити стармале а напојити их шовенством. Та утакмица је злочеста и кроз штетна за будуће генерације; пошто се ту већ стварају партизани и мреци других нација, а много би боље било, да се са свију страна призна прави смер и очекивање плода из те баштине, · па да се од тих малиша тактично створе — у првом реду — и телом и душом јаки будући грађани; дакле да најпре стварамо од њих праве људе, па онда не би требало зазирати од будућих шовена, антисемита, социјалиста, нихилиста и анархиста, јер прави човек никада не може поћи за тима људскима накарадама. —

да то прожмана мајка ће своме чеду гугакати увек само оно, што се оснива на темељу морално-религиозног васпитавања, па ће га крепити и у души и у телу. Чуваће се свију бесмислица и добро ће прорешетати шта ће и како ће чеду своме поуке и науке пружати.

Добре (лепе) и племените навике стичу се тамо, где је што мање злих примера. Ако у првој школи (на дому) владају пороци, ако се код куће безобзирно и неупутно ради пред малишанима, ако отац и мати вичу, кревеље се, млатају рукама и ногама при говору а пред малишама и ако не промишљају: да је душа детиња као вовак, онда ће зацело све те мане ужљебице у душу детињу, као кад би ма, какви тврд облик притисли на меки восак — што ће и које ће довека остати, да си-