Ženski svet

Бр. И.

„Његује ме етара жена од куће, али, наравно, очекује да јој се што даде за то“.

Мара извади свој новчаник и даде му два суверина.

„Подајте јој ово а вечерас ћу послати корпу понуда, јадниче мој.“ Она га погледаше са саучешћем. Тек што ери тури новац у џеп свог изанђалог огртача, чуше се кораци на степеницама и слушкиња пријави доктора Мајлса. Постарији човек сиједе косе и проницавих очију. Зачуди се видјевши Мару а још више кад примјети њену маску.

„Ово је госпођица Крос докторе, моја заручница“. Мара поцрвени под маском и поклони се

„Боље да ја сад идем. О Богом! рече она, али Ђефри је замоли да остане. Требао је више од два суверина! Она остаде и гледаше кроз прљави прозор на улицу док доктор прегледате пацијента. Кад хтједе поћи, окрену се Мари“.

„Пошто се Ви, госпођице Крос, интересујете за мога пацијента желио бих Вам дати неколико упута. „Ако је по вољи ва мном у кола 2“

Доктор је брзо разумио ситуацију, а био је већ нешто и чуо о њима.

„Ах, не докторе! Не смијете ми одвести говпођицу Крос“ ! рече Ђефри мрзовољно.

Али Мара се успротиви, први пут, његовој

вољи. Мислила је да ће чути нешто о његову |

здрављу, те успркос његовом пребацивању, оде с доктором Мајлеом. „Цознајете ли господина Стејна одавно 2“

поче доктор Мајлс укратко, чим су били у _ колима. уда — од неког времена. Је ли што 03-

биљно с њим 2“

„Врло озбиљно. Он је страсна пијаница и тек се опоравио од „де тши гтетепа“-а

Доктор Мајле је био од природе пријек човјек, али сад је жестоко говорио ради неког циља. Од оног, што је чуо од Стејна у делиријуму и што је сад видио, знао је да је Мару залудио један недостојни неваљалац, па је хтио отворити јој очи.

„Је ли то баш истина, докторе 2“

ЖЕНСКИ СВЕТ.

Главе јој је дрхтао, али се на њој није при- |

мјетило страшно гнушање, које би, више рафи-

нирана жена морала оејећати. Живећи у сиро-

тинској кући, била се навикла на призоре пијанства. Ипак је била врло потресена, јер није

прије ни слутила о узроку његове болести,

169.

„Сасвим истина, госпођице Крос. Он није достојан да га познаје и једна „дама“.

„ја нисам „дама“. Ја сам само жена и ја га љубим. Шта би могла учинити да му по-

_могнем 2“

„Ништа! Ја га познајем годинама; он је неизлечив“.

„Ви сте врло тврдокорни докторе; али ја сам већ код куће“, рече кад кола стадоше „с Богом и хвала Вам !“-

Она оде прије, него што је могао још шта рећи. Он је учинио, што је могао, али је и уздахнуо ради женске лудости.

Ту вече је Мара писала Ђефрију лудо, кукавичко љубавно шисмо, у коме му је казала, шта је чула и мољаше га да се поправи. Наравно, он одговори да није ништа истина, него да је имао врућицу од прекомјерног рада и можда је у болести и усамљености узео мало више шампањера. Он ће обећати — ако она жели — да се неће више никад ни дотаћи алкохола. Мара повјерова сваку ријеч а није ни помислила да се пиће шампањера не слаже са оскудицом у новцу. Она закључи да му је доктор Мајлс противан и одвише оштар, те идућег дана посјети Ђефрија. Он јој исприча дирљивим начином своје стање; а чим оста сам подмити крчмарицу да му пошаље ракије, задовољно се смијући својој вјештини.

Мара је, у то вријеме, имала многе обвезе и доктор Прескот јој забрани да излази за хладних јесених вечери, бојећи се за њен глас:

„Шетајте се или се извезите из јутра ине улазите у топле собе, госпођице Маро!

Мара се осјећала обвезаном слушати. Тако мало виђаше Ђефрија. Претварао се, да је још сувише слаб да би је могао посјетити, премда је могао повјећивати музику и клуб, о чему она, наравно није знала.

Приближивао се је Божић. Зима жестока. Мара се осјећаше некако више усамљеном него пређашњих година. Први чар триумфа је прошао и новост њеног раскошног живота изанђала. Дуге, хладне вечери биле су пусте. За тих досадних, мрачних дана, поколеба се њена вјера у Ђефрија. „Кад би марио за ме, дошао би. Ако ме воли, за што ме не проси“ Тако јадиковаше њено болно срце, али не би никаква, одговора осим лупања кише о прозоре и звиждања ветра у димњацима.

Једне вечери врати се са концерта уморна и стријепећи цијелим, тијелом, У дворани је