Ženski svet

150 ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 1.

ТЕЛЕНАТИЈА.

Из доживљаја Ј.....ник.

Знам, да су и дражесне читалице нашег лепог „Кенског Света“ већ чулеи читале о „телепатијл или осећању из далека“ Модерна ова наука занима данас сав интелигентни свет. Да вам причам нешто о томе из властитог живота баш сада пригодом емрти дичнога нам Чика Јове.

Прије четир године доживила сам ово. Код мене у гостима бијаше моја мати и сестра, ми смо све три спавале у мојој спаваоници, дочим је мој муж легао у мој салон, који је био пак на другом крају велике зиданице куће! Једне ноћи учини ми се, да ме је зовнуо. Глас је био његов; али не толико гласан, колико продирљив попут озбиљне и снажне опомене. У мене је обично мирам сан без снова и без да се будим или устајем по ноћи као _ што неки раде. Но тај пут устанем и изађем на ходник као хипнотизована оним изванредним позивом. Истом хладни керамит на ходнику испод мојих бових ногу сјети ме, да сам можда само сањала, па да ћу залуду пробудити мајку и сестру. И ја се после тихо опет одшуњам у кревет. Мајка ме је ипак чула и рече дремовно: „Шта та радиг“ На то ће моја сестра, за коју сам мислила, да спава: „Ама мора устати, када ју он зове!“

Из тих сестринских Ријечи видјела сам намах, да ја ипак нијесам само сањала, него да је ту нешто друго по сриједи. Јер окле би и сестра знала, да ме је муж зовнуо, када ја ни не писнух о томе; Сад сам се тек уплашила. Дрхћући рекнем, да би се радо на своје очи увјерила, да се није мужу што догодило, а моја сестра на мах пристане на то, гдје она иначе врло мирна душа-никада није била заузета за авантуре и за ноћно ходање. Великом озбиљношћу стаде и мајку и мене одијевати у ноћно одијело, узе свијећу и кренусмо преко. ходника и преко четири друге затворене одаје моме мужу на врата. Иза дугог куцања тек се јави, _а на нашу жељу онда и изађе из собе. · Бијаше тако поспан, да се није знао ни зачудити тој нашој ноћној екепедицији, а ми —— када га угледасмо жива и здрава,

опет одосмо. Бијаше поноћ. Сад ми тек сестра каза, да је то све јасно чула, гдје ме он зове и то таковим тужним некуда и тајанственим гласом, да ју је то намах зачудило. Други дан мораде мој муж из оне собе, гдје је спавао, дозивати моје име, да видимо, чује ли се; али је она соба била тако удаљена од наше, да се није могло чути ни гласа. То је зар само душа душу звала 2!

„Умреће неко!“ рекох, али нико није умро од наших познатих, него се је десило после нешто друго. Ево што: Имала сам онда „доброг пријатеља“ међу многима осталима. Бијаше често у мојој кући, тако, те ме је у душу знао, а показивао ми се одан и вјеран до највеће мјере.

А његово звање већ улијевало је опет мени почитање, те ми је било мило, да

сам У човјека, родољубна и пдејална, а

к томе и пјесника нашла такова пријатеља. Само мој муж га није радо гледао.

„Он само долази, да све извиди, испита, ја му не вјерујем !“- рекао ми је не једном. Но ја сам приписала ову мужевљу антипатију томе, што у тога мог присног пријатеља не бијаху углађени манири, не бијаше салонског понашања, па се то онда неугодно дојимље другим.

Послије месец дана држала сам у

рукама писмо писано његовом руком, а датирано од истога дана, када сам у ноћи чула оно дозивање мога мужа. Па шта, је било у том писмуг Најцрња клевета, најгаднија издаја! Писао је у жељи да ми нашкоди, да ми отме оно што нико као он није знао, да ми је драгоцјено. А чемуг Порад незнатне награде, коју је за то добио. Оклеветао ме је у таковој ствари, о којој је баш он био боље него ико инФормиран. Е

Није ми додуше толико нашкодио колико је хтио, али ме је душа бољела силно. Никада прије нијесам доживјела тако црне издаје. А душа мога мужа имала је зар овбјећање о томе из далекар Свакако је то занимљива телепатичка појава.

Други пут десило се ово. Тек недавно учини ми се, да су крај мене заде-

пива драж вел ви