Ženski svet

Бр. /—==.

»Како их само воли, како их очима прати мислио је он даље. — Како их воли! Не, не, морам јој дати све одлично. Њој мора бити тешко у овој пустињи. Овакав цветак треба пресадати у другу земљу. Овде за њу нема топлоте, овде је све хладно. Али где; —— питаше се он. Све је то заузето. А зар она пе би могла бити тамо где си п ти Велимире Јаковљевићу, питаше та неки глас. — Прекрасно заиста — наставља он прекрасепа мисао. А тамо бих је чувао, ја неговао, штитио од мраза.

— Имам једну молбу, поглавити! Опростите ми, али морам. Боже, да неће ко чути!

У том се чу куцање на врати и висока телесина сеоског начелпика Андрије Ђурђевића упаде унутра.

— Слуга вам... са дозволом вашом високоучени... Андрија Ђурђевић, сеоски начелник и официр у пензији.

Марија побледи и задрхта при овој посети.

— Драго ми је — поче надзорник, имате ли какву молбу или тако шта“

— Тужбу, поглавити! прилику.

— Има ли вас више2

— Не, ја сам представник жеља овог народа... а мислим да ће доћи и бабица да поднесе тужбу...

— Долазе сомови — помпели он — штуке и сомови. Сеоске сплетке! Но видећемо. (ве сомове треба изитрати...

Господин Андрија Ђурђевић био је двадесетогодишњи удовац, старији човек, спреман да заповеда п жељан послушноети млађих, држао је много на себе и тражио је, да га сви поштују, улагивао се евакој женској и мислио је још на љубав. Одавно је досађивао Марији Симеоновићевој глупим изјавама љубави. Наивна ова девојка смејала се старачким прохтевима и напослетку пемејала је Андрију Ђурђевића. || од то доба сплет карпо је мпого.

— А чиме оптужујете госпођицу“

— Ево тужбе, поглавити!

Велимир Јаковљевић разви писмену тужбу, прелети очима преко писаних редова, намршти ее, опет наставља да чита и онда му лак осмејак прелети преко усана. » Ординарне лажи —- мислио је он, —— Таке људе треба казнити, треба их изиграти. Маторог овог лисца морам пасадити. « Онда му поглед паде на њу. Первозно грпекајући крај од кецеље своје, шетала је она лако дрхћући п нешто бледа. »Она се сад бори! Како је пла-

Одавно чекамо ову

ЖЕНСКИ СВЕТ

1:05.

шљива... Како се боји... Срна, права срна! Али не бој се Марија — мисли он... Не бој се кад видиш Велимира Јаковљевића.

— Ствар ћемо пепиштати, господине начелниче.

"Оставите то мени! Него бих вас ја молио, да ми

будете при руци, овде сам непознат а хтео бих да ручам. || ви ћете са мпом. Изволте... Препоручујем се госпођице и до виђења!

Седели су обојица за ручком. Школеки надзорник непрестано је точио начелнику у чашу. Распитивао се о сеоским приликама и онда наједанпут екренуо говором о учитељици,

— () за чудо, те ваше учитељице! Ко би то мислио Не би човек пи сањао! У здрављу начелниче, пијмо!

— Да, мој поглавити, тако вам је то. Изгледа вам невина ко риба, али да знате све...

= Та могу мислити 2 Пијте начелниче! У ваше повољно здравље! За чудо, нисам могао приметити ништа на њојзи.

= Ах, дабогме да нисте! Красно је ово вино! Да, дакако, претваралица је она. Кад је гледаш, мислиш еветштељка. Одавно вам вам ја хтео писати за премештај.

— А о каквој то љубави говорите у тужби7 Причајте! Дед" да залијемо. Живели!

— Живели поглавити! () каквој љубави 7 Хе, хе, хе још да знате! Нешто ми се до ђавола крпе очи! Још каквој љубави, мој поглавити!

— Причајте, молим вас. Друкчије је то усмено него писмено. Дед куцнимо се! У здравље наше |

— Воли се ва блатајником нашим. Наведено је то у тужби. Добро здравље! До врага, какав ме је дремеж спопао! Да, како он прича и пољубила га је страсно неколико пута. Бесрамнипа ! Хе хе, хе, мислила је, пеће се знати. Али бабица је то све прокљувила. Ја бих потлавити спавао... Ово несретно вино. Страсно љуби, а да него!

— Е да — каже надзорник — то није рђавог! Куцнимо се господине пачелниче у ваше здравље! ...

— ивели !

— Него господин Андрија, ко зна да ли је то све истина2! Она ми се хвалила нарочито с вами. Тужила се једино на своју тешку пи напорну службу. Волила би — каже — да се уда, па ма и за старијег човека само да се опрости учитељске службе. Како да кажем начелниче, има и право.