Ženski svet

Бр. 78.

ЖЕНСКИ СВЕТ

149.

Али да има у нас сиротиње и код ратарског сталежа, која ван куће и ван своје њиве зарађује свој насушни хлеб, то показују баш раденице по

творницама. На ту и другу многу сиротињу — и сеоску и варошку — помишљала је

Панчевачка Добротворна Задруга.

Помоћу својих питомачких места, а у служби по кућама својиг чланица, мисли она ту српску сиротињу да спасе и од болести, — јер значи ли што друго творнички ваздух> — и од неваљалства, а уједно, да је научи домазлуку и кућарству.

И онда долазити, па са неке висине приписивати задругама, да ће баш оне, старајући се о свему овом, данас сутра постати »рушиоцима лепог девојачког поноса« !

Шта је ово ако не неразумевање ствари!

Све остало, јасно је, доћи ће већ од себе самог.

Променуће своје мишлење онда, о оваким питомцима и онај »берберин — момак — војник у Новом Саду«. Јасно је.

Ми одавде не познајемо наше»п росте« Крајишнике. Али познајемо наше Бачване, Банаћане. Имамо прилике да их видимо и о берби и на моби иу колу...

Изгледа, има нас, који данас поштену српску грађанску кућу сматрају неспособном за ову лепу спасоносну ствар.

Добротворна задруга Српкиња Пан-

чевачких — самном заједно — верује У Ту способност наших грађанских свесниг кућа.

Ово је налазио за потребно, да Вам саопшти — ради саме ствари — Господине Уредниче,

са одличним штовањем Ваш

а Рг. Никола Милутиновић, тајник Добротворне Задруге Српкиња Панчевачких.

ж ж »

Допис из Сомбора. лавно уреднилалаво !

У 6. броју Вашег цењеног листа изишао је један чланак под натписом » Женски шегрти«, у коме дописница истога чланка у најцрњим потезима износи опасност, која прети нашим (Српкињицама од тога, ако би их пустили у свет,

Нећу се упуштати у доказивање противнога, али молим славно уредништво, да би изволело штампати и моје скромно мишљење, које ћу у најкраћим потезима извести.

И Сомборска женска добротворна задруга у својој седници држаној 15. јуна о. год., решила је такође, да се прими брите око намештања српске деце, било овдашње или из Хрватске и Славоније у добре куће и умолила је управу » Привредника « , да јој да улутства и услове, под којим ће децу слати.

Ја не знам какво ће упутство добити Српска добротворна задруга у том погледу од управе » Привредника«, али мислим да Српска женска добротворна задруга треба сирото српско дете да намести само у такову кућу, где се домаћица обвеже да ће јој бити друга мајка и да дотично дете неће сматрати као просту служавку, пего као усвојено дете, које ће у кући морати радити и на све поверено јој пазити, а домаћица се има старати, да ова научи сваки домаћи посао а по могућеву и ручни рад, најпотребнији за сваку домаћицу; особито има да пази на морадно владање повереног јој детета.

Дотично дете не сме место променити без поверенице, коју женска задруга изабере.

Даље нисам никако да деца служе бесплатно 2—-58 године, него да им се одмах одреди према раду и награда, а из тог новца да је дужна домаћица дете скромно одевати, што пак преостане укњижити, тако бп дете већу вољу на рад имало и отимало би се, да што више и боље научи и ради.

Кад би пак таково девојче изучило кување, глачање и друге домаће послове, тако да би могло заслужити 16—20 круна месечно, а кућа у којој је била 4+—-5 година не може толико да плати, онда да се намести у кућу, где би према већем раду и већу награду могла добити, али под истих условима, а ако је могуће гледати, да је до своје удаје у једној кући.

Гђа Велинка вели у своме чланку, да би наше српске девојке морално пропале, кад би се одале да служе, јер су без надзора материна. А вар је једна девојка пропала, која није служила него је