Ženski svet

Бр. 7—8.

Поздрав

Поздрављам те Скопље драго, Успомено сретних дана, Дично гњујездо соколова, Прјестоницо цар Душана.

Поздрављам те граде стари, Што си моме Српству дика, И к'о спомен прошлости нам Ти си зенит мог видика...

Поздрављам ти твоје куле Пусте дворе — српских цара; Из којих се широм Српства Разносила слава стара!...

Поздрављам те Скопље мило И твој Вардар, шумну реку, Што са својим бјесним валма Чини хуку, тутањ, јеку...

ЖЕНСКИ СВЕТ 151.

Скопљу.

Поздрављам те жално Скопље, Све но што се твојим зове; Старе дворе, — сузни Вардар, Браћу своју. соколове...

Теб' поздрављам, а њих грлим, На вреле их стиштем груди Било дању или ноћу —

Ил' кад сама зора руди...

А при таквим поздравима

Кане суза — Срб-Бошњака, Те за борбом једном новом Пробуди ми с' жеља јака...

Да узјашем на свог вранца И уз звекет јатагана

Да повратим Скопљу своме Стари земан цар-Душана!..

Скотље, 1. октобра. 1904.

Са гранчица тице поју, Све весело с' ведра дана; Из градине ветрић носи Диван мирис јоргована.

А у соби крај ковчега Под теретом многих лета, На столици својој малој Спустила се баба Цвета.

Отворен јој ковчег стоји... Та и он је већем стари;

У њему су, шта мислите Све погребне њене ствари.

Сетила се стара бака

Јоште зором ствари своји"; Па узела да разгледа Да л' јој све у реду стоји.

И све стоји ко што ј' било... И мараме и пешкири; Па и покров онај бели —

Из прикрајка једног вири. Гор. Милановац.

Крај ковчега.

Разгледала ковчег бака,

А срце јој боли стисли;

Крај ковчега утонула У дубоке своје мисли.

У ковчегу овом негда

Где потребне сад су ствари;

Лежали су скупоцени Девојачки њени дари.

Ах, за њу су увек биле Драгоцене ствари ове;

Кад год их је претурала —

Снивала је лепе снове.

О, како је све пролазно! Време ово чуда ствара; Време носи и односи, Време гради и обара.

»Како младост брзо мину...

Уздахнула баба Цвета; Сетила се слатких дана, Сетила се слатких лета.

«

Јово Г. Поповић.

»Ово време журно лети »Ко тичице лако крило; »Нечега се сећам тако, »Као да је: јуче било.

»Кад дарове девојачке »Ређала ми рука лака »Нисам онда ни мислила »Да ћу некад бити бака.

»Зар би могли и мислити, »Када спустих рухо бело;

»Да ће доћи после њега »Друго рухо за опело,“

Уздахнула баба Цвета Крај ковчега свога стара; Гледа спрему за сарану И у болу проговара:

»Јоште који данак само »И мене ће земља скрити; »Извадиће ове ствари

И ковчег ће празан бити,“ Влада М. Луњевица.