Ženski svet

Бр. 9. висини. Погубљеник лежаше ничице на земљи, а крв лопташе по трави. Војска се враћа на ко манду свога официра натраг, не водећи даљег рачуна о њему.

Сунце сину одмах затим и озари околину. Звона забрујаше у селу и позиваше на јутрењу молитву; на пољу наста весео жагор и певање птичица као и сваки дан. Џагла се диже и на све стране овлада тишина наступајућег дана. Два старца, заметнута лопатама и ашовима на раменима иђаху преко росног ноља и приђоше опрућеном лешу на пољу. Један од њих скиде му окове са руку, из којих испаде црвена ружа.

ЖЕНСКИ СВЕТ

205. Човек је гурну у први мах ногом у страну, без да јој поклони икакву пажњу; али одмах затим, он је диже и повматраше пажљиво: — Црвена ружа, знак је љубави, онда, али ко му је могао исту дати7 Његов друг, преврну међутим хладно тело погубљеног и стукну при погледу бледог лица, уплашен натраг. Оба старца обузета истим осећајима, падоте на колена и молећи се богу промрмљаше : « тац Ричардо.» Цвети 1905. год. Београд.

рече _ он

Превео Раде Крајиновић.

Две мале девојчице.

На једној мањој станици једног сеоцета залајаше два грдна, велика пса. Неправо им беше, што их узнемирише путници, који сад сиђоше са железнице. Стара нека жена изашла је пред њих и умирила је псе.

Путник, нека млада дама, плаве косе постојала је неко време на перону. Железница је даље хуктала и тромо возила. Дама је лакше дисала и Олагодарила, што се опростила затвора. Свој умилни поглед баци на писарну; и како се зачудила кад је видела, да у. такој малој собици може да буде такав калабалук и неред. Поред писаћег стола седео је неки мушки. Могао је бити етар, а могао је бити и млад, јер се није могло добро разазнати, пошто је био увезан неком црном марамом. На сваки начин зуб га је болео. А знамо врло добро да за оног, кога зуб боли не може се рећи: колико је стар, нити да ли је мушки. Такав 40век нит је стар, нит млад; нит мушки, нит женско, једном речју: > Болесник!«

Дама ослови ону стару жену:

— Да ли је далеко гробље 2

— Један сат друмом, али преко је прече. Одвешће вас које дете за неколико пара.

— Хвала!

На вику старице дође једна чупава мала девојчица. Уплашено је звералау лепо обучену даму, која се пријатно смешила на њу и већ је хтеде помиловати, али се тргла, јер тоалета мале, па њено лице и фризура одвраћаше је, да се с њоме спријатељи.

== је ли то старицу.

ваша унука — питала је

(ва се само намршти.

— Боже сачувај. Овде се нашла, па сад шта ћемо с њом2

Пошли су. Девојче је напред ишло и кад и кад погледало. на лепу госпу, која је сва у црно обучена била. У њеној главици пролетале су му њевитом брзином мисли о овој дами. Ова лепа жена, њено фино и елегантно одело чинило је вилом, која по некад долази епротој деци и великодушне их усрећава лепим поклонима. Бојатљиво је посматрала, јер лепа госпа није се ла њу ни освртала,. замишљено је корачала, шта више заборавила је и сунцобран раширити, мада је сунце врло топло сијало.

Тако идући сагне се и узабере цвећа, кога је по пољани тушта било, но одмах га хтеде и бацити; али баш у том тренутку погледа у девојче, које уплашено гледаше њу и поче викати од страха.

— Шта ти је мала2

Девојче застиђено покри своје румено лице прљавим ручицама. Госпа јој приђе ближе и док јој силом скидаше ручице са лица у грудима јој се изроди нека љубав према овом малом етворењу. Шта је било овом девојчету Госпа више није осећала према њојзи одвратност и сасвим је нежно запита:

=— Шта ти је мала; Но дуго је морала питати, док је добила одговор.

—- Не могу да гледам, кад ко цвеће бере, јер то ме боли.

Госпођа св пови према њој и запита је:

— Како се зовеш7