Ženski svet

206.

— Марија!

Госпа задрхта, она се тако звала штена, а звали је

— Ко је она слала 2

Мара бојажљиво изговори старе званично име:

— Удова Стевана Тимотића!

—- Не питам те то, већ да-л ти је рођака

Мара није разумела питање; те госпа отпоче на други начин, |

—- Да-л ти мати станује овде у селу

— Ја немам матере, умрла је.

— А родбину 2

јер коме је пошла у посету и док беше жива. Марија је крМаром. стара, што те је са мпом по-

— Шта је тог —- Такви људи, који тебе воле. —- Мене нико не воли — одговори девојче.

— А волиш ли ти кога2

Дете се много мислило и посматрало шарено пољско цвеће. ОВолела би одговорити, али није смела, а може бити није ни умела. Тако једном седмогодишњем детету не стоје на расположењу речи, као једном суверену војске.

Опет пођоше. Госпођа је по кад и кад погледала малу, па (би после утонула у мислима за својом Маром. Овде у близини овог сеоцета у једном купатилу умрла је њена петогодишња девојчица и док је она, као луда трчала, донели је у ово село ин ту саранише. Врло ју је болело, осећала се, као да од ње секу парче по парче. Но доцније се умирила, као што се човек после већих или мањих болова умири. Сад јој опет тако исто тешко беше. Дрекала би.и врискала од бола. Нема јој Маре, умрла је... Пред њом је кбрачала девојчица без оца п мајке, којој нико лепе речце не рекне и мрзе је, што на овом свету живи, па и опет...

Сама се поплашила од својих грешних мисли —- премда је била врло побожна —— осећала је, да се огрешила о сироту, невину девојчицу, која јој се баш случајно окренула и рекла:

— Овде је гробље!

— (Остали на пољу — заповеди јој госпођа = па ћеш ме натраг одвести, разумеш ли2

— Разумем, одговори девојче и послушно се посади поред гробљанске капије; но ипак је погледом пратила лепу даму — њојзи чудну вилу.

На једанпут подиже главу. Чула је тужно нарицање и плач из гробља. Љубопитство је измамило, те па врх прстију лагано пође за гласом, који се чуо на гробљу. Једну страну жену видела

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 9.

је где клечи поред једног гроба. Из лепих очију падале су суве као киша, а преко усана летеше јој тужбе и молитве милостивом Богу.

Дете је стало. Још никад није чуло овакав плач. Сиротиња је од срца задовољна божјом наредбом, држећи, да ће јој тамо горе много боље бити, него овде па овом злобном и јадном свету. Само господа имају грозан појам о смрти. Спромашак много боље п паметлије мудрује и врши свој велики задатак.

Госпођа је толико плакала, као да јој се извор суза никад сасушити неће. Дете је испрва бојажљиво гледало, а затим приђе ближе. Госпођа се на шушањ окрете п оштро погледа девојче и рече:

== Шта ћеш овде 2

Дете није одговорило, само јој потекоше сузе из њених великих плавих очију. Госпа сад мекшим гласом продужи показујући на гроб:

—- Знаш ли ко овде лежиг

Девојчица је климала главом да не зна.

— Моја мала девојчица — рече јецајући госпођа.

—- Дете... дете... мислила је Мара пу тим мислима брижљиво дрхћућом руком раскопча прелук. Госпођа је посматрала шта ради. Једну тадну, прљаву крпу је извукла. Кад је боље посмотрида, приметила је, да је та крпа на једно парче дрвета умотана.

— Лутка, моја луткица! — рекне Мара тихим гласом — њој ћу да дадем... Па положи у крпи умотано дрво на гроб. Њена мала Марија не би се ни руком дотакла таке ствари. Та она је имала лутака, које говоре, такве, које су знале рећи: Отац, мати; које су плакале и спавале кад си им заповедио. И у том магновењу зачула се цвркут песма једне тичице, ваљда се душа њене мале Марије радовала луткици од крпа.

Госпа није ништа говорила. Устаде са гроба и погледа слободно у очи девојчице.

—- Да ли збиља њојзи поклањаш ту твоју луткицу #

Девојче је климало главом у потврду.

— дар не жалиш 2

— Не, јер она је умрла.

— Дај ми твоју руку!

Мара бојажљиво корачи до госпође, која се опет њој окрене.

— Да-ли ме мало волиш, Маро2

=— ОНоћас ће доћи по лутку и однеће је собом, — мумлала је место одговора.