Ženski svet

НАУМ НИ ЛЕР... Наступило зимње доба, Трес се чује сухих грана, А студени вјетар шиба На улици сиротана.

У грудма му туга лежи И разне се мисли роје, Кадгод гледне у самоћи На прозоре драге своје.

К'о да ће му опет једном Указат' се красно лице, Руса коса, бистро око Преминуле вјеренице.

“~

Ал' му тужна мисао плане И кроз тјело туга сине: »Уве'ло је оно давно,

За чим твоје срце гине...

ДАН, Твој се осмјех у сну јави, Твоје косе, твоје лице, Твој стас вити преминула, Несуђена, вјеренице.

А тај осмјех, што указа, · Ах, увело лице твоје, Осмјехну ми душу младу И разигра срце моје.

И из твога тужног ока Сину један поглед врући:

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 1.

Уздаси.

Ја се пренух — оде санак, Оста срце уздишући ...

НЕМА ЧИ ФЕРНЦНО МАРИНО „ Ах, та плачи срце моје, Нека пуца кам у гори; Увело је оно давно,

За чим тебе туга мори.

Увело је, увело је...

Ал' остаде нешто више, То је љубав, што се не да Са твог вела да избрише.

ДА Јо СЕ О СВЕЋАННУ,... Ох, та, душо, дал се сјећаш Прошле среће, прошлих дана Да л' љубави наше вјерне

И два срца раздрагана

Да л' се сећаш дивних ноћи | И краснијех мајских дана> | Да л жељнијех састанака И брујања шедрвана 2

Да л' се сјећаш среће старе, Да л мојега тужног лика2 Да л' гробу чујеш, драга, Плач једнога несретника 2

»... Ах, не чујем, ах, не чујем...“ То ми тужна свијест збори,

... Плачи тужно око моје. | Срце ће ми да изгори...

Кошутић, Јутро. Ко румени пламен, на источном небу ... И гле! изнад јела помаља се сунце; | Прва светлост зоре трепери и сја се; Малено га звоно из даљине здравља: Свуд узмичу мраци... Заостале звезде Трепти младо грање, жагор тица шуми, Бледим зраком жаре и редом се гасе. Пробуђена зверка из шуме се јавља. Освежени ветрић са планине струји Из сеоца пастир већ изгони стадо И уснуле цветке влажним крилом буди. И мирно се креће обронцима горе, Свуда мир још влада! Тек ће лучем дана А из даље звучно узвици се чују, Од сна да се прену и звери и људи. Са свих страна знаци живота се оре!..

Каменица, августа 1905.

Славко С. Диклић.