Ženski svet

Бр. 5.

ЖЕНСКИ СВЕТ

107.

Госпођи О. К.

Одвив на њену у песми ивречену мисао, да се подигне споменик + песнин-Српвињи Милици Стојадиновић.

Светла је мис'о, душом што Ти сину,

У песму се створи и Српством се вину: »Врдничке Виле« име и гроб свети

Од заборава ваља нам отети!

Ту мисао лепу Ти изрече смело...

Ах, ако је Српство и пригрли врело Ко ја што је грлим, сестро ми незнана,

— Имена светлог слова збрисана Народ ће српски исписат' с нова... А, кад затрепте злаћана слова,

На гробу томе тек кад протиња Кандило свето народног признања, Бедом скрхана песник-Српкиња

Тек тад ће мирно вечни сан да сања. Мира.

~аоре

= ЛИСТАК. 4 тучи [2 Добрила. — Написала Милка Гргурова. (Свршетак.) а па

Кад је Добрила једног дана седела за клавиром и замишљено прелиставала ноте, на које није ни мислила, њена мајка уђе у собу и лагано јој приђе, метну јој руку на раме, па запита:

— Што ви се тако зампслила, Добрила 2

Она се трже, па одговори:

—- (Сад сам мислила о томе, мама, како си ми више пута говорила, да ме не би желела удати, пошто би ти било тешко да се растанеш са мном, особито ако не би нашла за мене таког мужа, који би разумео мој карактер. Па видиш, мама, скоро сам уверена да имаш право: и јесте тешко наћи таког човека. Ја сам искрена, не умем се претварати, па кад ме човек ког бих волела не би разумео, била бих врло несрећна.

— А да ди ти се који човек већ допао 2

=— 0 том сам ти хтела говорити. Драгољуб ми се допао највише од свију који нам долазе, па ипак не бих смела поћи за њега.

—- Зашто не би смела поћи за његаг Он је врло добар и паметан човек.

—- Па ипак неће да ме разуме. Ето чим проговорим с којим другим младим човеком, он ме погледи тако пакосно и злотворски ми стисне руку при опраштању. Па видиш, мама, то ме поплаши и озлоједи ме на те себичне људе, што неће да нас разумеју, што немају нежнијег 0сећања, што — —- ех свеједно, ја сам се решила да се свом душом посветим уметности! Хоћу да будем уметница.

— Шта ти сад опет паде на памет 2

— (0, одавно ја мислим на то. Кад свршим овде у музичкој школи трећу годину, онда ћете ме одвести у Беч да свршим конзерваторију, па онда да будем оперска певачица.

—- Али, дете, ти не мислиш да ли бисмо ти ми допустили, овобито тата — =—

— Е, не брини бе: тата ће већ допустити кад ти хоћеш, а ти ћеш хтети, то је већ евршена ствар.

— А в ким би тамо ишла Ти знаш да ја не бих могла с тобом тамо бити, а овде оставити болешљивог тату.

— И на то сам ја мислила. Ти познајеш, мама, гђу Н... Она је са својом ћерком у Бечу тде се усавршава у музици, и остаће тамо још три године, таман и мени толико треба, јер мислим да ће ми се у конзерваторији уважити ове три године што сам учила у нашој музичкој школи, и онда — —

— И ондаг Запита је мајка.

— И онда, мајчице, постаћу глумица, или оперска певачица. То је у мени већ свршена ствар.

Јадна мајка, и ако је и сама желела да јој се кћи усаврши у тој лепој вештини, ипак се није могла решити да је пусти саму у туђ свет. Волела је своју децу као очи у глави, а Добрила је била њен разговор, њен понос п утеха: она је живела њеним животом, а дисала њеном душом. Све би јој учинила по вољи, али да је

· итд