Ženski svet

Бр. 9.

ЖЕНСКИ СВЕТ

199.

Болесник

У соби влада тишина досадна, Сумрак се тихо кроз прозор прикрада, Крај постеље ми стоји мајка јадна, Јеца, јер већ се ничему не нада.

У соби влада тишина досадна.

Сад тек разумем, како воли мати, Толике ноћи покрај мене бдије,

Све ми је дала што је могла дати, А сад се труди и сузе да скрије. Сад тек разумем, како воли мати.

У једном куту, украј врата тамо, Скрила се сестра рек'о бих да плаче, Рамена видим тресу јој се само

И каткад чујем да уздахне јаче,

У једном куту, украј врата тамо.

А мени тешко што морам умрети! Лечник ми стари с пажњом пипа бпћло, Па види, смрт ми неизбежна прети И мргоди се и није му мило

А мени тешко што морам умрети!

Стој.. неко куца.. не плачите више! Ах, то ће бити мој пријатељ стари, Мајка: ућута, сестра сузе брише: „Једини који још за тебе мари“. Стој.. неко куца... не плачите више!

»О збори друже, шта сад ради Зорка, Да ли се каје и да ли ме жалих«“ Он шапну: „Друже истина је горка С другим се шеће смеје се и шали, Ох, што ме тако сад ојади Зорка2!

Друг сузе лије крај постеље моје,

Ја видим да још добрих људи има.

И лечник јеца, а она због које

Свој живот страћих, не жали ме сњима! Друг сузе лије крај постеље моје.

Дим. П. Стојшић.

Т и!

Срце ми увек остајаше мирно:

Никад му љубав или злоба ниска До сад у свету није била блиска, Нико од живих није њега дирно.

Око гледаше равнодушно светом: При блеску, дрском што их безброј [плени Нешто је друго тад сликало мени, Клонући често узалудним летом. Суводање.

Ухо ми никад не осети дражи, Ни један звук му света не угоди, Шаптање неко далеко нас води, Неко се нешто безуспешно тражи.

Ти цело биће из сна на мах прену, Из ока твог небеске, мирне боје,

Кад ме озари нежност душе твоје, Кад мили поглед први пут ми скрену.

Рад. П. Ћирић.

За ЈЕ

Мост уздисаја.

Од једног уваженог пријатеља из Далмације, примила сам недавно једну лепу карту из Млетака са сликом и натписом: »П ропје де! зозриј«, што значи »мост уздисаја«.

Том приликом, на истој карти у Кратко ми је исти уважени пријатељ назначио ове речи: »у прекрасном

храму, пред иконом византијске Богомајке помолио сам се за покој душа српских мученика, који на мосту уздисаја заглавише од душманске латинске руке.«

Како ми ово беше нејасно, и аки сам нагађала, да се то морало догађати за време млетачке власти о