Ženski svet

Твојој сени.

„Боље с драгим по гори ходити, Жир зобати, с листа воду нити, Студен камен под главу метати. Нег с недрагим на свили сједити Малвасијом уста шећернтиС Припитивала самје, али никада ми не хте ништа одговорити. До скора паде у постељу. Осмога мјесеца умрије. Пошљедњи поглед њеног лијепог, плавог ока, наде па мене, пун пријекора и бола, а пошљедња ријеч бијаше име њене прве и пошљедње љубави. И ето тај смртни, пошљедњп поглед пријекора прати ме свуда, мира немам. Али, да, шта оно ја теби рекох, упита мећући ирс/г на наборано чело, да је моја Сганојка умрла. Умрла ? Ха, ха, ха! Нар не видиш моје лијене, кршне Стане, моје засладе, наде н љубави, зар не видиш, питаше, привијајући се све више уз грм цвијећа. Bар

Недавно сам била на твоме гробу. пријатељице моја, непрежаљена моја пријатељице! Одох у жељи, да олакшам срцу своме, које већ годину дана траж.и тебе; тражи те али не може да те на!>е и сигурно те нигде и никада наћи неће. Бар тебе, која ме остави у уверењу од колевке иаше, па до краја твога живота, да си ме искрено л>убила, да си свагда чнстотом своје душе моја трећа сестра била?! Бар тебе да нађем? Ја знам, да је то немогуће; знам, да је племенита твоја душа одлетела још пре годину дана „Богу на истину“. Не, не! Oua је иравим нутем отишла у царство небесно; правим путем отишла је у други живот истим, каквим си и на земл>и ходала! 0, драга, незаборављена пријатељице моја, ја подигох очи на ону красну, гранитну пирамиду са које блистају слова имена твога, и који ти спомен подиже твој муж. Како си ми често спомињала њега имала си вазда о њему да причаш видим и на овој. немој плочи, како је мра-

не чујеш умилне, сјетне звуке фруле њеног драгана, зар не осјећаш мирис њене дјевојачке душе, зар не видиш још свјеже, прве, плаве љубичице? Дигох се п зажелих јој лаку ноћ. Изишав из башче чух гласно смијање, онда пригушен плач и даворијање. Стари је орах шумио, развигорац миловао нуиољке, а кроз тиху, звјездану, мајску ноћ распростирали су се бони, немелодични гласови, који су извпјалн из цвијетних грмова под иенц&рим i : „Боље с драгим по гори ходити Жир зобати, с листа воду пити, Студен камен под главу метати Нег’ с недрагим на свили сједити Малвасијом уста шећеритиС Санскимост.

Јулка Г. Поповић.

чно у дугаи његовој; тек једина на тој, јесте твоје златно име Ишла сам са ружама у руци, да ти их предам, да допре мирис њихов у васионе небесне где си ти, да ти каже, колико жалим твој изгубљени живот. Ти и ја! Ти и ја! Ту је слику познавао свако. А сада? Ти у леденом гробу, аја сузним очима на твоме гробу. Наслоним се на ону гвоздену ограду, загледам се у ону високу камениту илочу па као да видим висину твоје добре душе заплачем се и питам: Боже, заштојеузе? Дофе ми на ум и она страхонита брзина борења твоје дупрз са животом и смрти; видим те јот живу у постељи, чврсто уверену да ћеш оздравити, а ја сам осетила и ону најгрознију и неумитну судбину твоју: да мораш умрети. Мораш умрети? Ти, мораш умрети!? А како си волела да живиш! -■ es Ја сам гутала сузе своје гледајућ^теЈ; Ч онако болну, ћутећи питала сам у" 1 себе: Је ли ово истина?' један мах, да ћеш оздравити, "ч"ч

Б Р- 3 - ЖЕНСКИ СВЕТ