Ženski svet

се, јер сам то желила ... И као да ми се причуо твој глас: „Олга, седи“ ! ја седох на твој гроб. - Видим те живу пред собом; видим те са мном у песку и ирашини, видим те уза ме у игри и школи, у твојој и мојот соби, видим те као невесту, па после у мојој кући са мојом децом. Чујем те, како их љубиш, чујем твоју дивну веселост, твоју увек добру вољу; чујем те каквом љубављу и иоштовањем говориш и заклањаш твоју добру и вредну матер. Чујем те и видим увек вредну и веселу, чујем и видим те увек онаку какве те више нема! И тргнем се... Сетим се на ону страшну ноћ, када впдех мога мужа како очајно преврће листове у својој књизи ; како тражн помоћи за тебе - па онда незадоволшо затвара књигу и окрете се мени: „А шта тражим, кад нигпта иаћи не могу. И дође јутро, а он ми рече: Нема пншта од твоје Анке. А мени задрхће вилица и чујом како ми лупају зуби. Скочим са иостеље, нервозно ходам кроз собу и плачем за тобом. На тај глас, ја нисам могла своје дете надојити. Узнемирена, узмем га па руке, а сузе на њено лепо мало лпшце —■ и сетих се твојих речи: „Како ти лепо напредује беба! “ 0, мила моја пријатељице! Ти сп вазда уживала и осећала једнако са мном; волела си што и ја волим, хтела, што и ја хоћу, допадало ти се све што п мени, а мени што и теби. Ми бесмо једна душа, а " \ла, и зато осећам пггво наше. • оле, иа да видпш одржавати ону шцу. Ти си нас ховитом шалом, тељску везу и )ј висини. ћеш отворитн „Ево ме и до „Сутра ћемо

Јулки и залуд то очекивање ! Тако мп се јављаш још само у сну. Када прођем крај твоје куће, погледам на оне још увек блистајуће прозоре и беле завесе, чисте, као што си ux и ти држала. Ствари твоје негује твоја добра, вредна, јадна мати. ЕБу походим по који пут, да говоримо о теби, и да видим она врата, кроз која сам долазила теби на који сретан, весео часак. Почивај мирно пријатељице мила! Ми се одужујемо, колико год можемо твојој доброј души, и ја, осећајући највише да тебе нема молим те, да ми онростиш, што ти тако ретко долазим. Ја сам покушала својим доласком да представим тебе онако, како хоћу да те имам; покушала Сам да заменем ову празнину с’ тобом али сам баш ту наишла на то, да обмањујем себе. - Када ступам у ону ледену, мртву варош, што се зове гробље, мени је грозно. Прозим се те непобитне истине, да са овог угодно-трзајућег сна на јави, што се зове живот, ми бедни створови божји, само као слике на њему долазимо и одлазимо. Код куће, крај деце своје, ја се заносим часовима њихове детињске безбрижносги и очекујем њнхову сретну будућност. Замисли, како је везан мој живот за њих, а њихов живот за мене —• па када си ме увек разумела, разумећеш н сада, да ми је враћајући се са твога гроба кући, још теже, него када идем тамо. Твоје име, дубоко урезано у души мојој, ипак је најтрајнији од сваког виддиог спомена на тебе. Док живи твоја добра мати, долазићу у кућу, где си се родила што чешће а оее тужне неуређене стазе, то је за мене најстрашније место на земљи. Тамо ■ ништа иема! 1907. 0. К.

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 3