Ženski svet

Стр 6:

Ме Ој 4

Имам чедо, пупољак од руже, Сва се деца с њиме радо друже. Коса му је боје од кестена, Вијугаво пада до рамена.

Зуби — низи бисера, Уста — чаша шећера, Обрвице — морске пијавице.

Чело му је мушки узведено, Лице мило, бело и румено. Ходи право, гипко, узорито, Гледа смело, збори племепито Очи су му плаветне, Речи су му паметне, Кад се јави — анђео је прави!

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 1.

ЧЕДО,

Песме џева, о слободи снева, У војничко рухо се одева. Чист је као небо без облака, Побожнији него многа бака. Аг кад хата узјаше И сабљицу припаше, Е, би рек'о, да је Хајдук Вељко!

Правичан је, презире тирјанство, Слободан је, прогони варварство; Слободан је, да му равна нема: Једнако се за Косово спрема. Има Шарца крилата, Вреди триста дуката, Мисли свако Краљевић је Марко !

Борђе ми је пупољак од руже, И цуре се с њиме радо друже. Слулшају га, кад у фрулу свира, Гледају га, кад смело маршира. Вечито је радостан, Нигла није жалостан,

Ето тако мио је једнако.

18. Х. 1906.

Чед. М. Шљивић.

—

„јебротворне задруге Српкиња — ерпскон народу“)

Огрешпли бнемо се о пстану, кад бисмо тврдили, да Српство у Банату, Бачкој, Босип, Далмацији, Херцеговупи, Хрватској, Славоппји и Срему нема користи од својих Добротвораих Задруга Српкиња. На броју близу педевет, оне, како која, потпомажу српску сиротињу, дају годпшње приносе миогој српској народној установи, троше на стипендије, одржавају равне школе и т. д. Раде, као што видимо, како која уме и зна, свака на своју руку, ништа заједнички, — али да нпје још Уенског (вета, органа наших задруга, једна о другој, овако остављене, одвојеце, слабо би што п внале. То је, каже се, што Добротворџше Вадруге наше пемају свога савеза, те према томе ни ваједничког рада. Истиша је, савеза пе

мамо; алп је још кудикамо веће вло, што паше Добротворне Задруге нпкако не проширују своје поље рада, никако да дођу до већег вначаја, а у истишш би слабо :мале што заједничко све п да дођу до свога савеза, кад б: п даље остале при досадањем раду, којп наб ни близу не може задовољити,

Наше је уверење, да би Добротворне

"Вадруге Српкења могле ваувеги једпо од

првих места у колу наших јавних установа п поред данашње своје одвојености, схвате ли једпом друкче споју дужност, псто пго је дапав схваћају. То што немамо п не можемо савеза имати, управо слабо нам смета; јер шта. бисмо хтела постићи савевом, све да га п гобијемо: што већу корист по наш народ, што огнарнију припомоћ у борби нашој за

“) Овај чланак изашао је у 21. бр. „Брапкова Колда« и 48. бр. „Трговачких Новина“ из

прошле године.